ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ГРАДА НОВОГ САДА
21000 Нови Сад, Филипа Вишњића 2а

 


Југослав Вељковски, Милорад Бешлин

НЕКИ ПРОБЛЕМИ У ПРЕУЗИМАЊУ СТЕЧАЈНЕ АРХИВСКЕ ГРАЂЕ

Абстракт:   Тема овог рада су неки проблеми са којима се радници Историјског Архива Града Новог Сада сусрећу приликом преузимања архивске грађе правних лица која су угашена стечајним поступком. Увиђајући значај ове теме, поред изложених проблема, за неке од њих су предложена и могућа решења

Кључне речи:   Архив, архивска грађа, преузимање архивске грађе, стечајни поступак

Увод

Крај двадесетог и почетак двадесет првог века донели су овом простору значајне промене на привредном плану. Транзиција једног политичког система у други, ратна дешавања, процес приватизације, огроман пад привредне активности довели су од гашења многих нерентабилних фирми до смањења производње до њеног самог минимума, што је на дуже стазе водило до истог исхода – престанак са радом. За ових двадесетак година број предузећа престалих са радом је постао веома велики и архиви углавном нису успели да испрате ова транзициона дешавања и да на прави начин изврше своју основну делатност - заштите архивску грађу.

Стечајни поступак по дефиницији обухвата банкротство или реорганизацију правног лица које више није у стању да исплаћује своје дужничке обавезе. Банкротство подразумева намиривање поверилаца путем продаје целокупне имовине, док се реорганизацијом дужници намирују на начин превиђен реорганизационим планом, са тим да ће правно лице наставити да послује и после измирења свих дугова.[1]

Историјски архив Града Новог Сада у складу са чл. 41. Закона о културним добрима[2] врши преузимање архивске грађе као и регистратурског материјала, насталог у раду органа, установа, предузећа и других правних лица који су укинути или су престали с радом, ако нико није преузео њихова права и обавезе, самим тим преузима и грађу правних лица која су из стечајног поступка изашли банкротством. Приликом преузимања „стечајева”, радници Историјског архива су наишли на неколико проблема које ћемо сада у најкрећем изложити.

Проблем смештајног простора

- Смештајни простор је хронични проблем архива у Србији. Ситуација у Историјском архиву Града Новог Сада је таква да захтеви за преузимање архивске грађе стужу готово свакодневно. На територији коју покрива архив тренутно је у току стечајни поступак у петнаестак фирми, од којих смо неке већ преузели. Са друге стране, сви постојећи смештајни капацитети на Петроварадинској тврђави су препуни, до те мере да се преузета грађа већ одлаже на под. Захтеви за преузимање се не могу одбити, пошто ни сами стечајни управници не могу окончати поступак уколико не предају целокупну архивску грађу. Треба нагласити да због овог недостатка простора Архив није у стању да извршава једну другу своју законску обавезу, а то је да се ређена и пописана архивска грађа предаје на чување надлежном архиву после 30 година. Добијање на коришћење атомских склоништа само наизглед решава проблем, пошто ту Архив наступа само као подстанар тако да тај простор не може представљати трајно решење. Проблем је толики да се може решити само директном интервенцијом оснивача, односно изградњом нове архивске зграде, где су и начињени први кораци.

Правни оквири

- Тематиком престанка рада правног лица баве се Закон о привредним друштвима и Закон о стечајном поступку. Према члану 52. Закона о привредним друштвима[3], стечај је само један од девет случајева престанка са радом привредног друштва, односно брисања из привредног регистра. У овом закону се ни једном речју не спомиње архивска грађа нити њено преузимање по гашењу друштва. Закон о стечајном поступку[4] бригу о архивској грађи правног лица над којим је покренут стечајни поступак препушта стечајним управницима. На основи члана 14. став 8. Закона о стечајном поступку, министар привреде је 2005. године донео Правилник о утврђивању Националних стандарда за управљање стечајном масом. Националним стандардом бр. 9. - Национални стандард о вођењу и чувању евиденције, стечајни управник треба да преузме и води уредну евиденцију у складу са „законом којим се уређује архивска грађа”.

Слабости ових Закона се огледају пре свега у нејасноћама и правним непрецизностима које директно утичу на квалитет заштите архивске грађе у настајању, односно оног њеног дела који је доспео за преузимање.

1. Члан. 4. Закона о стечајном поступку предвиђа да се стечајни поступак покреће али се не проводи, већ се поступак одмах обуставља када је стечајна имовина мања од висине трошкова стечајног поступка. У пракси то значи да је стечајни поступак обустављен а да архивска грађа није предата надлежном архиву, него се и даље налази просторијама предузећа, у лошем стању, добрим делом оштећена или уништена. Као пример би се могла навести судбина ДД „Графика” из Титела. Фирма је 1990. извршила трансформацију из друштвеног предузећа у деоничарско друштво, са већинским државним капиталом. Услед смањеног обима пословања долази до престанка производње. Пошто је постало очигледно да се неће моћи испуњавати обавезе, требало је покренути стечајни поступак. Када се израчунала вредност стечајне масе, поступак је обустављен, а преко седамдесет дужних метара архивске грађе и регистратурског материјала се налази у малој просторији, делом одложена на поду, изложена труљењу и глодарима. Сви дописи надлежнима да се нешто учини по питању ове архивске грађе су остали без одговора.

2. Национални стандард бр. 9 - О начину вођења и чувања евиденције стечајног управника предвиђа да се стечајни управник по преузимању документације стара о њој у складу са законом којим се уређује архивска грађа. Ово најчешће није случај пошто из наше праксе видимо да се архивска грађа предаје несређена или сређена у мери у којој је то била у претходном периоду.

По окончању стечајног поступка приликом реорганизације, када правно лице наставља да послује, стечајни управник је дужан да архивску грађу преда овлашћеним лицима уз одговарајућу документацију, претпоставља се у сређеном и безбедном стању, али се то у пракси ретко дешава. Најдрастичнији пример је АД „Бачка транс” из Врбаса у којем у задњих 15 година било три стечаја, три пута је фирма након реорганизације настављала са радом, а да архивска грађа стоји несређена од 1992. године.

Проблеми настају и у области чувања документације стечајног управника. Национални стандарди прописују да стечајни управник део документације који се односи на оснивање, битне одлуке органа управљања, исплата зарада као и доказе о својински правима, копира и чува као део своје евиденције, док се оригинали предају на чување архиву. У пракси, управници ову грађу не предају архиву, чак ни после три године од дана престанка вршења дужности стечајног управника, како је то предвиђено стандардом, него пролонгирају те рокове, образлажући то „страхом” од неког новог потраживања или од контроле. Наш предлог за превазилажење ових проблема би било темељно упознавање стечајних судија са архивском проблематиком како би и они „притисли” управнике да се држе слова закона

Преузимање стечајне грађе у електронском облику

У члану 24. Закона о културним добрима дефинисано је да: Архивску грађу чине изворни и репродуковани писани, цртани, компјутеризовани, штампани, фотографисани, филмовани, микрофилмовани, фонографисани или на други начин забележни документарни материјал од посебног значаја за науку и културу који је настао у раду државних органа и организација, органа јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе, политичких организација и њихових органа, установа и других организација, верских заједница, као и појединаца, без обзира на то кад је и где настао и да ли се налази у установама заштите или ван њих. Члан 38. истог Закона у тачки три прописује да: Државни органи и организације, органи јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе, установе, предузећа и друга правна лица утврђују начин заштите и коришћења података и докумената насталих у процесу аутоматске обраде података. У члану 4. Закона о електронском потпису[5] је регулисано да: ако је законом или другим прописом предвиђено да одређени документ треба чувати, то се може учинити и у електронском облику, под условом да је електронски документ: доступан и да је на располагању за каснију употребу; сачуван у облику у коме је формиран или примљен; сачуван на начин који омогућава идентификацију времена и места настанка или пријема, и лица које га је формирало; формиран применом технологије и поступака који омогућавају да се на поуздан начин може утврдити било каква измена у електронском документу.

Применом нових рачунарских технологија у регистратурама све више долази до похрањивања архивске грађе и регистратурског материјала у електронском облику на различите носиоце дигиталних информација. До пре неколико година, то су углавном биле дискете формата 5,25 и 3,5 инча, а сада су то оптички носиоци дигиталних информација као што су CD-ови и DVD дискови. Нека искуства са овим носиоцама записа који је био примљен у електронском облику у Архив града Новог Сада , говоре нам да се налазимо на врло осетљивом терену јер многи од тих носилаца информација више нису били употребљиви, било из разлога што су били физички оштећени, било због тога што није преузет и софтвер којим би могло да се изврши „ишчитавање” и евентуално штампање похрањених података. Наравно, како се повећава временски распон између складиштења података на рачунарске медије и њиховог преузимања од стране архива, опада и вероватноћа да ће бити уопште могуће да се било шта користи од ових података. Из тог разлога мислимо да је добро, увек када је то могуће, извршити штампање похрањених података на папир. Ако ово није могуће, а то је често случај, у архиву би требало одмах покушати „ишчитати” ове податке и штампати их, односно пребацити на неки од новијих носилаца дигиталних података. Ако у архиву то није могуће урадити, најбоље би било обратити се неком од стручњака за ову област и то у што краћем року.

Исто тако је интересантно и питање доказне снаге и пуноважности документа који је у електронском облику, а који је преузет од стране Архива. У поменутом Закону о електронском потпису уређује се употреба електронског потписа у правним пословима и другим правним радњама, пословању, као и права, обавезе и одговорности у вези са електронским сертификатима. Овим Законом, у члану 3. се прецизира да: „Електронском документу се не може оспорити пуноважност или доказна снага само због тога што је у електронском облику”. Ту постоје и изузеци и они се односе на правне послове којима се врши пренос права својине на непокретности или којима се установљавају друга стварна права на непокретностима; изјаве странака и других учесника у поступку за расправљање заоставштине, форму завештања, уговоре о уступању и расподели имовине за живота, уговоре о доживотном издржавању и споразуме у вези са наслеђивањем, као и друге уговоре из области наследног права; уговоре о уређивању имовинских односа између брачних другова; уговоре о располагању имовином лица којима је одузета пословна способност; уговоре о поклону; друге правне послове или радње, за које је посебним законом или на основу закона донетих прописа, изричито одређена употреба својеручног потписа у документима на папиру или овера својеручног потписа. Сви остали правни послови и правне радње су пуноважни уколико су потписани „електронским потписом”. „Електронски потпис” је скуп података у електронском облику који су придружени или су логички повезани са електронским документом и који служе за идентификацију потписника. Закон уводи и појам „Квалификованог електронски потписа”. То је електронски потпис којим се поуздано гарантује идентитет потписника, интегритет електронских докумената, и онемогућава накнадно порицање одговорности за њихов садржај. Квалификовани електронски потпис у односу на податке у електронском облику има исто правно дејство и доказну снагу као и својеручни потпис, односно својеручни потпис и печат, у односу на податке у папирном облику. Електронски сертификат је електронска потврда којом се потврђује веза између података за проверу електронског потписа и идентитета потписника. Електронске сертификате издаје сертификационо тело. Сертификационо тело је правно лице које другим правним и физичким лицима пружа услуге издавања електронских сертификата. Квалификовани електронски сертификат може се издати сваком лицу на његов захтев, на основу несумњиво утврђеног идентитета и осталих података о лицу које је поднело захтев. Сертификационо тело које издаје квалификоване електронске сертификате је дужно да чува комплетну документацију о издатим и опозваним електронским сертификатима као средство за доказивање и верификацију у управним, судским и другим поступцима најмање десет година по престанку важења квалификованих електронских сертификата.

Сматрамо да би рок чувања документације о издатим и опозваним електронским сертификатима, с обзиром на значај који имају у правним пословима морао бити продужен, тј. да се ова документација чува најмање 20 година или чак трајно.


[1] Чл. 1. и 2. Закона о стечајном поступку (Сл. Гласник РС 84/04)

[2] Сл.гласник РС 71/94

[3] Службени гласник РС 125/04. Остали услови за брисање су ођаве, губитак пословне способности, необављане делатности непрекидно једну годину, истек времена ако је обављање делатности било регистровано на одређено време, обављање делатности у време привременог прекида по одлуци насдлежног органа, кажњавања више од три пута за обављање делатности за које не испуњава прописане услове, изречене мере забране обављања делатности због неиспуњавања услова за обављање делатности, а у року одређеном у изреченој мери не испуни те услове, односно не промени делатност, промене правне норме у правну форму привредног друштва, у складу са овим законом

[4] Сл. Гласник РС 84/04

[5] Сл. Гласник РС 135/04