ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ГРАДА НОВОГ САДА
21000 Нови Сад, Филипа Вишњића 2а

 


Југослав Вељковски
архивист

ПРВА СРЕЂИВАЊА ГРАЂЕ НОВОСАДСКОГ МАГИСТРАТА

Привилегованим писмом Марије Терезије насеље Петроварадински шанац је почетком 1748. године постао Слободни краљевски град Нови Сад. Већ на самом почетку је утврђен начин чувања архивског материјала. У члановима 14. и 15. Статута Слободног краљевског града Новог Сада каже се „зато се озбиљно налаже узвишеном магистрату, да се умешно стара и води бригу да се потпуно установе сенатски записници, шта више да се брижљиво и верно преко градског бележника унесе у записник, под чијим председавањем , у чијем присуству, какви предмети или захтеви су разматрани, нарочито шта је о истом закључено... Такви записници нека се сваке године увежу и тако нека се пажљиво чувају (подвукао Ј.В.) за будуће управљање... да се према годишњем следу, ставе у архив сви списи и случајеви, као и милостиве краљевске наредбе и уредбе... нека се уведу у регистар, и нека се исте безбедно чувају у посебном ковчегу. Нека се уведе, као сажета и прецизна књига, регистар или преглед садржине истих (списа и случајева) по алфабетском реду, зато да би се лакше могло без труда имати при руци”.[1]

Временом се грађа Магистрата била толико нагомилала да се појавила потреба да се иста комисијски „пребере” и сложи. И поред неких покушаја у периоду Аустро – Угарске, целокупна архива је само одлагана на таван и друге просторију градске куће.

Први озбиљнији покушаји да се приступи сређивању овог историјског дела дела архиве магистрата који има врло велику вредност, како у једном обраћању каже Васа Стајић,[2] започињу почетком двадесетих година XX века. Било је више повода који су покренули идеју о планском сређивању ове архиве. У току 1923. године је Градски савет сачинио један одбор чији чланови су били Јован Лакић, Миливоје Вучетић, градски сенатори и др. Глиша Марковић, тадашњи културни саветник, који је требао да прегледа архиву на тавану магистрата, те да поднесе концепт неупотребивог папира.[3]

Као план је послужио један документ из 1894. године, када је једна слична комисија донела неке принципе за послове сређивања магистратске грађе: „Код пребирања списа има се строго пазити те се сваки онај спис за који се не зна да ли се може пребрати, има оставити међу остале, који ће се чувати. Пребирати се имају само оне књиге у којима су све ставке решене, даље они дневници, списи и документи, у погледу којих су расправе и преговори потпуно довршени, депозитни дневници само онда ако су суме и вредностим из истих у издавање стављене. Пребирање бива на основу уруџбеног записника дотичне године, тако да одбор почне код 1. броја уруџбеног записника дотичне године, и код сваког броја онај спис, који је под тим бројем протоколиран, исти спис прегледи и ако нађе да исти треба пребрати, то га пребере а на рубрику у уруџбеном записнику удари жиг који је за ту цељ начињен и који садржи ове речи: пребрано 1894. године, а под то се потпишу председник и перовођа одбора, који последњи је варошки велики бележник. Пребрани папир ће се продати дотичном подузимачу по тежини. Пребрати се не могу, дакле и на даље се имају сачувати:


  1. Законске књиге, владине наредбе и статути.
  2. Списи који се односе на насељивање и развитак сл. Кр. Града Н. Сада, као ни годишњи и главнији периодични извештаји у погледу здравственог стања ове вароши
  3. Списи који имају историјске вредности
  4. Списи који се односе на купљене или продате некретнине, подразумевати ту и документе о примању и предавању
  5. Основне књиге о некретнинама, које спадају у варошку својину,
  6. Уруџбени записници и регистри
  7. Дупликати матрикула
  8. Планови за зидање
  9. Књиге о чиновничкој сталежи
  10. Списи од општег или приватног правног значаја,
  11. Такови документи у којима су установљена различита дуговања или потраживања, особито уговори, документи о гаранцијама и кауцијама,итд, ако се обвеза у њима назначена није испуњена,
  12. Одлуке о општинској надлежности,
  13. Скупштински записници; а исто тако и они магистратски и сирочадски седнични записници, који садржавају важније одлуке
  14. Главне књиге варошке домаће благајне, почев од 1893. до 1861. године,
  15. Све главне књиге сирочадског фонда
  16. Ставне листине и листине новачења и жребања листине до год. 1860 – те”[4]

Овај одбор је изгледа био пребрао извесну документацију али није успео продати папир јер се и 1924, јавља иницијатива да се образује нова комисија која би требала да излучи непотребан папир..

Министарство унутрашњих дела је 1926. године преко Великог жупана било проследили допис градском поглаварству да је уочена појава да се старе архиве немилосрдно уништавају и стога оно сугерише „како у тим старим архивама има ствари од велике вредности а научни и национални интереси налажу да се томе уништавању стане на пут, то је Министарству Просвете част замолити да изволите издати наређење, подручним органима којима се забрањује да уништавају из старих архива све док их стручњаци претходно не прегледају”.[5]

На неуредну архиву на тавану Магистрата указује и командир варошке Пожарне чете, Ђорђе Полит, који је 1924. службено обишао таван и службено се обратио Градоначелнику како би „прибитачно било да наслов (градоначелник) што пре ово очисти или тако да смести на тавану под заградом и кључем, јер ако дође до пожара била би штета за варош огромна и да на тавану иду особље под контролом да не пуше”. Градоначелник је наредио Ђоки Паланачком, градском економу, да заједно са представником градско грађевинског одбора и градским архиваром, сортира цео материјал „и то засебно хартије за продају а засебно акта која имају да остану на чување” Ни од овога изгледа није било ништа пошто командир пожарне чете понавља исти захтев 1925. године јер архива и даље није сређена а опасност од пожара и даље постоји. Градски архивар Ранко Славнић је 1925. године са својим особљем сређивао архиву из скоријег временског периода у соби која се налазила поред свечане дворане. Након завршетка овог посла, Славнић је затражио да настави и са сређивањем разбацане архиве са тавана, процењујући да ће му за тај посао требати шест до седам месеци и помоћ два до три надничара. Поново су Славнић и Јован Лакић, градски сенатор, прегледали таван и установили да су на њему разни списи и књиге разбацани и у највећем нереду. Славнић је као главни градски архивар започео са сређивањем и уочио веома важне документе за Нови Сад, попут Статута из 1748. и сл. Одмах је поднео предлог о наставку сређивања, где је између осталог тражио и хонорар за свој рад пошто је имао остајати и после радног времена, али Савет, осим што је примио на знање предлог није ништа конкретније учинио. У међувремену је пожар на тавану, на који се стално указивало, заиста и избио децембра 1926. године, и то управо међу старим папирима, али је угашен захваљујући присебности градске пожарне чете. Ранко Славнић поново тражи 1927. да му се одобри шкартирање архивских списа за период 1867. до 1897. године.[6]

Због свега овога, Димитрије Кириловић је 1926. као управник новоформиране Државне архиве у Новом Саду, затражио од градског савета да преузме архиву Магистрата слободног краљевског града Новог Сада. „Како нам је познато да се већи део архиве града Новог Сада не налази у подесним просторијама, већ је у недостатку истих смештен на тавану и у подруму Градске куће, и како нема изгледа да ће их скоро имати, то ми је част предложити проширеном градском Савету да изволи донети одлуку да се историјски део архиве града Новог Сада, ту мислимо на сва она акта која су ликвидирана, пренесе у Државну архиву у Новом Саду, где ће се она по стручним прописима средити и чувати, и уједно као драгоцен материјал за историју Војводине учинити приступачним научним радницима.” Градски Савет је одговорио да не може уважити Кириловићев предлог са обзиром да је већ решено да се Васа Стајић прихвати сређивања тог „такозваног историјског дела архиве и тако учини приступачним и за научно истраживање.”[7]

Обзиром да су се у градској архиви „у толикој мери намножила акта, да ће у најкраћем времену због оскудице у простору, немогуће бити даље смештање аката, која у великој мери пристижу” извештава Јован Лакић, велики бележник, „то сам слободан известити гр савет да би потребно било извршити шкартирање (пребирање)”. Лакић се овде позива на чланове 60. и 61. општинског пословника садржаног у у наредби Министарства унутрашњих дела 1902. године, при чему треба узети у обзир распис Мин.унутрашњих дела од 28. 09. 1926. године да се сва акта датирана од пре 15 година не уништавају већ најбрижније чувају. Лакић предвиђа да је за вршење шкартирања потребан одбор, од 10 лица, које би бирало представништво, било из својих редова, било из редова грађана. О раду одбора је требао да се састави записник, који јасно и у детаље има да прикаже пројекат пребирања (шкартирања). Тај записник би требало сви да потпишу и да се преда градско савету. Поред ставки које су у горе поменутим члановима које су предвиђене за шкартирање, Лакић се ослања и на план о пребирању из 1894. године.

У Записнику о прегледу градске архиве од 20. јуна 1928. године велики бележник Јован Лакић констатује : У градској архиви сам пронашао потпун ред без икаквог заостатка у у редовном дневном пословању. Гл. гр. архивар Ранко Славнић врши све дужности које су му одређене градским организационим статутом изузев сређивања старе историјске архиве града, ти се списи налазе делом на тавану градске куће и чије је сређивање издато...Васи Стајићу, професору мушке гимназије у Новом Саду. Констатовао сам да се нису ни до сада посебно водили оригинални документи, основна писма, оригинални уговори града и други важнији документи набројени у т.5 параграфа 243 гр. орг. Статута. Сматрам потребним, да би се ови списи требали скупити и у гр.архиви одвојено држати од осталих списа, а не као што је то до сада било стављено делом међу остала акта, делом пак чувају се у градској благајни.[8]

Стајић у свом обраћању „Славном Сенату Слоб. Краљ. Града Новог Сада (!!!)” каже да је видео да архива Магистрата има велику вредност, те да одлука да се она „учини приступачном радницима на науци, бити од велике користи за српску културну историју

Стајић даје и оцену те грађе: „многа су акта на тавану делимично иструнула. Ја ћу трули њихов део при првом отварању прочитати и исписати оно што се још може прочитати, пре него што отпадну трули крајеви и тек онда очистити такав акт од прашине и ставити га на његово место. Стараћу се и о набавци мале библиотеке која ће научним радницима олакшати разумевање живота и рада новосадског Магистрата. Молим Сенат да у соби где ће бити смештена Историјска архива подигне полице за протоколе и акта (све једнаке висине 40 цм)...”

Савет града је проушио Стајићев предлог и оценио да је „користан и прихватљив, прво за то, што би се скидањем овог материјала са градског тавана уклонила велика пожарна опасност по градску кућу, друго, што ће се на овај начин овај драгоцени материјал спасити од постепеног и сигурног пропадања, и, најпосле, што ће се овим сређивањем овај део градске архиве учинити приступачним научним радницима и научном истраживању и бити од велике користи не само за историју нашега града него и за културну историју целог нашег народа”. Савет је као смештајни простор узео подрум градске куће,[9] и обезбедио Стајићу 65 метара сталажа од чамових дасака, као и подужи сто са полицама, три – четири столице, уместо летвица подијум са неколико степеница и две лампе.

Ранко Славнић, главни градски архивар је уложио жалбу на овакво решење тврдећи да у градском статуту нигде нема трага да се сређивање архиве може и сасвим страном човеку поверити , - а особито старе документе за које архивар морално и материјално одговара. Исти посао за који се нуди г. професор Васа Стајић ја ћу га као градски архивар и без икаквог хонорара урадити, јер ми спада у званичну дужност, те би се на тај начин граду уштедило годишње преко десетак хиљада. Савет је одбио ову Славнићеву примедбу уз коментар да „архивар не може извршити оно што је Васа Стајић ставио себи у задатак. Наша архива није архива села већ наше прошлости”. Период који је требао да сређује Стајић је био до 1880. године док је за период после те године требао да брине главни градски архивар. Занимљиво да је Савет на својој седници од 14. 02. 1928. године сугерисао да се списи који се односе на Нови Сад и налазе у страним архивама, а не могу пренети боље би било да се фотографишу. 29. марта 1928 године Васа Стајић је уведен у дужност чувара историјске архиве Новог Сада и започео са сређивањем архиве Магистрата. У свом писму од августа 1928. године Стајић указује на недостатак докумената од пре елибертације и тражи да му се исплати за трошкове потребне за путовање у Беч и Загреб ради преписивања тражених докумената. Савет је одобрио шест хиљада динара за истраживање и исписивање докумената Бечу током октобра и новембра, а који ће после бити својина градске архиве као и две хиљаде динара за набавку једне историјске библиотеке. Стајић је поред Беча и Загреба посетио и архиве у Суботици и Сомбору где ја такође преписивао документе везане за Нови Сад. Како је 1929 године постао директор гимназије у Суботици морао је марта исте године одступити са места чувара архива Новог Сада, нимало скромно тврдећи како је „средио за научну употребу драгоцену једну архиву о којој ће са поштовањем некада говорити Српска Наука... Ја сам Градском одбору Новог Сада обећао више него што сам за годину дана своје службе могао да учиним али сам урадио доста: из прашине сам издвојио и по годинама и по фасциклама средио драгоцену једну архиву о којој веч говори наша наука(!)”. Савет града је решио да пре разрешнице одреди једну комисију у саставу Јован Лакић, велики бележник, Предраг Клицин, градски саветник[10] и Ранко Славнић, главни градски архивар[11]

Славнић је током 1929. године радио прековремено на сређивању архивске грађе за период после 1881. године, али му овај пут град није исплатио тражени хонорар због чега је дошло до судске парнице.

У буџету за 1930. годину било је предвиђено да се понуди Мити Ђорђевићу да настави са сређивањем „историјске архиве” што је овај и прихватио. Мита Ђорђевић је започео овај ни мало лак посао и до 1933. је урадио већи део архиве и затражио да се назначи да је привремено без избора постављен за уређење архиве, као стручњак дипломски квалификован за предавање историје у средњој школи.

Избор подрума за смештај архиве се није показао најсрећнијим. Са једне стране подрума се налазио јавни нужник, због којег су се зидови овлажили, па се архивом ширио несносан мирис, да би као врхунац, после јаких киша у јуну 1931. године избила канализација и поплавила добар део архиве и ходника. Славнић извештава да „и сада тако смрди да се не може редован посао обављати у архиви”, а пошто је у питању здравље тражи да се оформи комисија која би констатовала стање у архивским просторијама. Грађевинско одељење је заиста утврдило да се просторије архиве из хигијенских разлога морају иселити из подрума. Постављало се и питање где сместити архиву и градски протокол који се такође налазио у подруму. Како их је због простора било немогуће сместити у друге просторије градске куће, предложена је могућност да град закупи просторије Градске штедионице на Булевару Краљице Марије,[12] крај палате Трговачке и занатске коморе.[13] За период 1. јун 1933 – 31. маја 1934. склопљен је уговор којим је Градски савет био закупио од Матице српске простор за смештај архиве на првом спрату зграде на Тргу Ослобођења број 2.[14] Током јула је градски протокол и архива пресељен из зграде Матице Српске у зграду Српске православне црквене општине.[15] Тада је дошао предлог да се градска архива пренесе у просторији бившег петроварадинског магистрата. Овде је требао бити пресељен тзв. Историјски део архиве, за период 1748 – 1850. године, док би у дотадашњим просторијама архиве остале само рачунске књиге и део архиве који није потпадао под „историјску архиву”. Поред Ђорђевића за архиву се имао примити и један помоћни радник, као послужитељ у архивским просторијама.

Тек је након сеобе тзв. „историјског дела грађе” у зграду петроварадинског Магистрата трајније решен проблем смештаја. Од 1934. године део архиве који се односи на период 1748. – 1880. је пренет у пет просторија зграде петроварадинског магистрата, док су рачунске књиге и део архиве 1881. – 1927. који се не сматра историјским делом остала у сутерену Градске куће. Мита Ђорђевић предвиђа да ће за одржавање чистоће и помоћи у сређивању архиве бити потребан и један послужитељ. Новембра 1940. године Димитрије Кириловић извештава да се један део архиве налази смештен у Петроварадину. Део те архиве, онај до 1885. није сређен, док је онај за период после 1885. сређен мада му је донекле поремећен поредак, вероватно услед сељења.[16]


[1] Цитирано према Славен Бачић, Из прошлости градског права Новог Сада, Сомбора и Суботице, Суботица 1998, 45

[2] ИАНС,ф.150 56198/1929

[3] заправо Записник о излучивању безвредног регистратурског материјала, модерно говорећи

[4] ИАНС, ф.150 6481/1934

[5] ИАНС, ф.150, 17798/1926

[6] ИАНС; ф.150, 6481/1934

[7] ИАНС; ф.150, 48360/1926

[8] ИАНС; ф.150, 6481/1934

[9] Где се и данас налази архива СО Нови Сад

[10] Клицин је доцније био управник Архивског средишта среза Нови Сад 1950. године

[11] ИАНС; ф.150, 56198/1929

[12] Данашњи Булевар Михајла Пупина

[13] ИАНС, ф.150 (техничко одељење) 259/1932

[14] ИАНС, ф.150, 29285/1934

[15] ИАНС, ф.150, 53472/1934

[16] ИАНС, ф.150, 23457/1941