ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ГРАДА НОВОГ САДА
21000 Нови Сад, Филипа Вишњића 2а

 


Југослав Вељковски
архивист

ЧУРУГ У СРПСКОМ НАРОДНОМ ПОКРЕТУ 1848/49.

Чуруг је насеље у југоисточном делу Бачке, у доњем току реке Тиса. Први трагови насеља постоје још од IV века пре нове ере. Под данашњем називом Чуруг се помиње у XIII веку (Csurog). После Карловачког мира 1699. године, насеље постаје гранично место у оквиру Потиско-поморишке војне границе. У саставу Шајкашког батаљона је од 1769. године. Средином XIX века Чуруг је највеће насеље у Батаљону са 485 домова и 4386 становника. Становништво је било готово искључиво српско, са мањим бројем Немаца, углавном командни кадар и неколико трговаца.

Српски народни покрет 1848/49. г. представља један од најважнијих догађаја у историји Срба у Угарској. Величина Чуруга, припадност Шајкашком батаљону те близина Провинцијала и насеља са претежним мађарским становништвом (Бачко Градиште и Бечеј), утицала је и на његову улогу у покрету.[1]

Револуционарна превирања која су захватила Хабсбуршку монархију током марта 1848. г. имала су свој одјек и у Батаљону, понајвише у Чуругу. Као разлог ове бунтовности највећег села у батаљону наводила се чињеница да је у ово место од почетка XIX века насељен велики број досељеника из Провинцијала, који су одржавали честе везе са родбином у жупанијама, те велики број трговаца који су били у свакодневним контактима са Новим Садом. И у самом Чуругу је био велики број оних који су тежили за већим слободама. Бивши министар у српској влади Стефан Радичевић, који је са новосадским трговцем Гвозденовићем држао риболов у Чуругу под закупом, често се кретао у друштву виђенијих Чуружана и читао им српске листове и брошуре, које је са собом доносио.[2]

На прве вести о револуционарним кретањима у Провинцијалу (део Војводине који се налазио ван границе, под цивилном влашћу), у Чуругу се почело јавно наступати у корист српске ствари, за укидање кулука, признање српске народности и против попуштања мађарским захтевима. Носиоци овог бунта су били трговци и свештеници, једни желећи више слободе за свој посао, а други ради увећања свог утицаја и популарности. Најистакнутији поборник промена је био трговац- бакалин Петар Цветић, ватрени националиста, који је тврдио да поседује старе српске привилегије добијене од аустријских владара. Те наводне привилегије је јавно читао Чуружанима и отворено тражио од војних власти, које су махом чинили Немци, да се сви официри и чиновници бирају из редова српског народа.[3]

Крајем марта 1848. г. по Чуругу је кружио проглас, пристигао из Новог Сада, у којем се говорило како је стање у Провинцијалу сада боље него у Граници, и како прети опасност граничарима и њиховим породицама од Мађара, уколико српски граничари измарширају на италијански фронт. Није случајно то што је овај проглас стигао баш у Чуруг пошто је он лежао најближе Провинцијалу (Потиском дистрикту), где су Мађари већ били наредили укидање ћирилско- српских црквених књига, њихово вођење на мађарском језику и завођење мађарског као службеног језика.[4]

Више чланова чурушке општине сакупило се на збору 1. априла где су се договорили да пошаљу једну петицију - молбу директно цару, у којој би тражили олакшање свог положаја. Петицију је требало да однесе једна делегација изабрана између самих граничара. На вест о овом догађају жабаљски протојереј Максим Папић је пожурио у Чуруг и успео да умири граничаре. Међутим, узнемирење је већ било захватило и остала места у Батаљону. У Жабљу је 3. априла дошло до великог збора на којем су се граничари из готово целог Батаљона договарали о својим даљим поступцима. Нису присуствовали граничари из Титела и Ђурђева. Међу учесницима збора посебно су се истакли својим говорима пред окупљенима Чуружани Петар Цветић и парох Максим Миловановић.[5]

Захтеви са овог збора су били веома слободоумни, између осталих, признање српског имена и службена употреба српског језика, једнакост свих у граници, слобода да граничари сами бирају своје официре, слобода образовања, штампе (? ) и збора, да граничари добију право својине на земљу, да се укине сва работа и кулук, итд.[6]

Ово је био готово револуционарни акт и греаничарске војне власти су тражиле одређене измене. Команда Батаљона је у преговорима са граничарима постигла договор о промени, тј. ублажавању петиције и сложила се са избором делегације која је требала да десетог априла отпутује у Беч. Овако измењена петиција се имала пре одласка делегације прочитати у свим шајкашким насељима. Делегација је отишла у Беч и предала своје захтеве аустријском цару, али су их догађаји претекли.[7]

Неуспех новосадске депутације на челу са адвокатом Александром Костићем и Ђорђем Стратимировићем у преговорима са идејним вођом мађарских револуционара Лајошем Кошутом у Пожуну 8. и 9. априла, завршени су страшном Кошутовом претњом да „од сада само мач може решавати спор између Срба и Мађара”, још више је узнемирио Шајкаше.[8] Генерал Храбовски (командант Петроварадина) свестан положаја и значаја граничара тражио је од Дворског ратног савета да граничаре ослободи тешких намета. Уступци су били минимални, а Савет је тражио од Батаљонске команде и официра да по сваку цену спрече ширење револуционарних идеја међу граничарима. У Бечу су још увек били уверени да је са Мађарима могућ договор о заједничкој држави, док су за главну опасност сматрале револуционарне захтеве за демократизацијом и либерализацијом, који су се попут лавине ширили Европом.

У сред ових догађаја издата је заповест чурушкој компанији да се спреми ради одласка на италијански фронт. Тек што је ова заповест објављена, у Чуругу се 12. априла изненада појавио млади Светозар Милетић, родом из Мошорина, у то доба студент права у Пожуну.[9] Њега је из Новог Сада у Чуруг довезао надаљски граничар Никола Беквалац. Стигавши у Чуруг, негде око 10 часова пре подне, Милетић је искористио прилику кад су се граничари окупили пред компанијском зградом ради уплате пореза, попео се на црквени торањ и почео звонити на узбуну. Граничари и становници целог села пожурили су пред цркву а Милетић им тада одржа ватрени говор одвраћајући граничаре од пута у Италију. „У Италији ће многи од граничара, говорио је Милетић, бити убијени или рањени, а власти ће једног по једног одводити све док у Граници не остану само старци, жене и деца. Мађари ће тада по опустелој земљи да слободно проводе своје наредбе, дижу своје школе и цркве, а српском народу и српском имену сваки траг затрти. Зато се граничари не би требали дати вући као стока где други хоће, већ ако треба погинути нека то буде овде, а не у Италији, овде бранећи слободу а тамо сасвим узалуд.”[10]

Када је компанијска команда сазнала да се код цркве држи бунтовнички говор, послала је наредника Давидовца (Исак?) да говорника приведе у команду. Милетић је одбио наредника говорећи да он с официрима нема ништа и отишао у кућу код Петра Цветића где је одржао још један говор. После њега је говорио Цветић, поново показујући тобожње привилегије.[11] Нови покушај наредника да приведе Милетића није успео пошто га народ није пуштао и чак су пале претње да ће сваког ко пипне младог студента каменовати. Парох Кирил Отић је покушао да смири Чуружане и саветовао их да ипак предају Милетића. Стога Милетић и Беквалац седну у кола и оду у Надаљ, где је Милетић покушао да одржи још један говор, али је био спречен, и још истог дана се вратио у Нови Сад.[12]

Одласком Милетића из Чуруга није се стишало узбуђење које је изазвао. Када је командир чурушке компаније поручник М. Путник поподне 12. априла постројио граничаре да изврши смотру и подели приспеле ципеле, дигло се цело село и опколило војнике, узвикујући да не дају да им деца иду у рат. Када је издата наредба граничарима да измарширају до канцеларије, усуди се граничар Глиша Влах да стане пред поручника Аркадија Гајшина и отворено затражи да се не иде у Италију, што прихвате и сви остали присутни. Тек сутрадан, по доласку из Титела поручника Давидовца (Дамјана?), пошло је за руком официрима да умире Чуружане, позивајући их на дате заклетве и срамоту коју ће непослушношћу навући на гробове својих предака.[13] Сви позвани граничари се после тога у Тителу и са људством у снази две компаније из целог Батаљона упуте се 15. априла за Италију. Из Чуруга је тада отишло 55 граничара под командом Филипа пл. Бајазетова и Васе Јовина.[14]

Догађаји у Провинцијалу, где су српско - мађарски односи све више попримали карактер отвореног рата, сигурно да нису могли утицати на смањење тензија у Батаљону. Крајем априла поново у Чуругу избијају народни немири. Народ се поново почео окупљати по улицама одбијајући да се разиђе. Повод су, између осталог били и немири који су захватили Нови и Стари Бечеј . Народ окупљен око канцеларија компаније отворено је напао на поручника Адама Романића. Поручник је једва извукао живу главу, а на наредбу да се коловође ставе у затвор, окупљени запретише да ће потећи крв. У исто време, парох Миловановић на челу неколико бунтовних граничара, имао је намеру да поднесе једну представку у којој наводно тражи да се судске власти у селу постављају из граничарских редова, а заправо у намери да се докопа службених списа и општинске касе.[15]

Тих дана је кроз Чуруг прошао Сергеј Николић, професор Лицеја у Београду. Он наводи да су га Чуружани док је ноћио у селу стално питали „шта нам ради наш мили књаз Александар (Карађорђевић) и наздрављали му уз српске песме и на тај начин изражавали своју веру у Србију”[16].

На мајској скупштини у Карловцима одржаној од 13. до 15. маја (1–3. мај по старом календару) Чуружани су такође имали своје представнике: Симеона Лазића и Аћима Доловца.[17] На скупштини је проглашена Српска Војводина у чији састав су требали ући Барања, Бачка Банат и Срем, како делови под цивилном тако и они делови под војном управом, српски војвода (Стеван Шупљикац, у том тренутку на италијанском ратишту), а митрополит Јосиф Рајачић је проглашен за патријарха. Створен је и Главни народни одбор као извршни орган скупштине. Под влашћу овог одбора убрзо су се нашли сви новоизабрани народни окружни и месни одбори и пододбори. Царским декретом од 7. маја Шајкашки батаљон је стављен под управо мађарске владе. Шајкаши су сад изгубили свако поверење у официре и почели са конституисањем нових органа власти - народних одбора. После прогласа Главног одбора из Сремских Карловаца од 3. јуна и преласка Зарије Јовановића Чиче у Шајкашку област са добровољцима, Шајкаши су дефинитивно збацили стару војну власт и стали под оружје.

У Чуругу је почетком јуна конституисан месни пододбор на челу са парохом Кирилом Отићем. У одбору су се још налазили граничари, свештеници, трговци, учитељи... Главни задатак месног пододбора је био управљање селом и исхрана како домаћих војника, тако и србијанских добровољаца на положајима. Уместо официра који нису желели да пређу на страну народног покрета бирани су нови, народни официри.[18] Чурушки пододбор је 17. јуна дао пуну власт трговцу Петру Цветићу, проглашавајући га за „команданта трупе чурушке и дајући му да сву власт над војском просеке чурушке узме. Сви Чуружани су се имали свакој његовој заповести повиновати”[19]. За народне официре из Чуруга су проглашени још и Аврам Цветић за натпоручника, Логин Радин и Дамјан Радосављев за поручнике и Александар Цветић за потпоручника. Народни официри и војници су носили обично кућно одело. Плату су добијали од Главног одбора у Карловцима према чину. Промена власти није извршена без проблема. Један од царских официра, потпоручник Адам Романић, одбио је сарадњу са новом влашћу и пребегао је у Срем са општинском, црквеном и школском касом.[20]

По избијању сукоба чурушка народна војска је заједно са борцима Петроварадинске регименте и србијанским добровољцима запосела положај према Провинцијалу од надаљског пута до Тараша на Тиси. У првим месецима рата Чуруг је поред Сентомаша био кључно место одбране Срба у Бачкој. Стеван Сурдучки, војни заповедник Бачке, у Чуругу је имао командно место током јула и августа. Почетак рата је затекао народну војску у одличном расположењу. Један од командира положаја према Фелдвару, Исак Давидовац јавља почетком јула да и поред недостатка муниције и топова, морал војске је толики да их једва задржава да не крену у бој са Мађарима.[21]

Ради успешније одбране Чуруга, али и целе српске одбрамбене линије, Срби су ноћи између 16. и 17. јула напали на Фелдвар са 56 војника Петроварадинске регименте, 360 људи са разноврсним оружјем и 50 Чуружана који су били под командом, некад трговаца, а сада народних официра, Петра Цветића и Дамјана Радосављевића. Непријатељ је село запалио и напустио, после чега су га Срби заузели и утврдили[22].

После пада Фелдвара, Мађари су више пута вршили притисак на Чуруг. Обично су полазили из Новог Бечеја и са леве обале Тисе покушавали да нападну село. Два кључна места на којима су покушавали нападе су били Борђош узводно и Тараш низводно од Чуруга. У овим борбама се више Чуружана истакло, због чега су били одликовани. 2. августа је једна мађарска чета кренула из Новог Бечеја левом обалом Тисе у жељи да дође до Чуруга и попали га. Притом нису знали да на десној обали постоје ровови са три топа. У борби до које је том приликом дошло, Мађари су одбијени уз велике губитке. Група шајкаша је после повлачења Мађара препливала у Борђош и превукла један бродски млин и десет возила а село попалила. У тој групи су били народни поручник Логин Радин и војници Милош Давидовац, Младен Дражић и Милош Андрин, који су за своје јунаштво исказано 2. августа били награђени Сребрном медаљом за храброст[23].

Током јесени 1848. Мађари су настављали да врше притисак на Чуруг и Фелдвар, али без већих успеха. Развој ситуације на целокупном ратишту почетком 1849. године је довео до удаљавања линије фронта од села. Заједно са осталом војском и велики део војно способних Чуружана је напустио село и расуо се широм фронта. Ровови су запуштени, одбрана занемарена, а неки други проблеми су дошли до изражаја.[24]

Одмах по избијању сукоба, у Чуруг су почеле да се сливају колоне избеглица из крајева под мађарском управом. Њихов положај је био изузетно тежак, без хране и одела, и хитно се тражило од Главног одбора да се нешто уради на њиховом збрињавању па чак и на пресељењу у Срем.[25] Код војске и народа је спласнуо револуционарни елан првих дана покрета и све су чешће биле притужбе на самовољу и злоупотребе граничара. Државне шуме су немилице крчене, пљачка је постала готово свакодневна појава на шта је и сугерисано чурушком пододбору.[26] Чурушки пододбор је током децембра обавестио Главни одбор да је сва расположива војска из села расута по Банату и Бачкој, иако није прошла опасност од мађарских напада, а да је преостале захватила анархија и нико не слуша наредбе.[27] Путовање по Шајкашкој је постало веома опасно због „рђавих људи”, и указивало се на потребу оснивања преких судова не би ли се стало на пут овим појавама.[28]

Навикли на строгу дисциплину у Батаљону, Чуружани се нису снашли у новим околностима и убрзо је код њих завладала самовоља. Порез није било могуће уопште наплатити јер се при сакупљању пореза никада није појављивало више од 10-15 људи, а и они само да би се на најразличитије начине изговарали и правдали како немају од чега плаћати порез. Док су србијански добровољци били у селу обавезе су се некако и извршавале (иако се у неколико махова управо они криве за прављење неприлика и пљачку), а од како се линија фронта одмакла од села и војска напустила село, никако. „Нико ништа не слуша и никакав налог пододбора не извршује. Тешко се дају кола на службу а и тада траже да им се обилно плати, сеоску патролу више нико не обавља...Разуздана маса чак често после таквих наредби долази у месну канцеларију и малтретира чланове пододбора.” Стога је пододбор сугерисао Главном одбору да му помогне јер они сами не могу побољшати ситуацију.[29] Дужност председника пододбора су после пароха Отића вршили и парох Миловановић и граничар Стеван Лончарски.

Катастрофа је започела у пролеће 1849. године. Преко зиме ровови нису били одржавани и налазили су се у јадном стању, војска је била расута широм бојишта Војводине и после снажног напада мађарских јединица под командом генерала Перцела, Чуруг је пао готово без борбе у непријатељске руке. После заузећа Сентомаша, кључа српске одбране у Бачкој, Мађари су сломили борбени дух Срба и готово без борбе кренули да заузму Госпођинце. У том тренутку се у Чуругу налазио један одред под командом мајора Рајчетића који са на вест о паду Сентомаша убрзано повлачио из Баната. Како није било изгледа за успешну одбрану села, војска се са целокупним становништвом Чуруга повукла на Тителски брег где су се војно способни мушкарци придружили браниоцима, а жене и деца прешли у Срем.[30] Матичне црквене књиге је спасио парох Максим Миловановић и понео их са собом у Срем.

На Цвети, 8. априла 1849. год. у Чуруг је ушао генерал Перцел, али село није одмах попаљено пошто је у њему мађарски војсковођа сместио свој штаб. Већ 9. априла Перцел из Чуруга упућује Србима на Тителском брегу позив да пређу на мађарску страну. Поступајући по наређењу своје владе Перцел је укинуо Војну границу и прогласио је цивилним мађарским округом.[31] После пораза код Мошорина 13. априла, Мађари су се повукли из Чуруга опљачкавши га. У селу полако почиње да се враћа део српских бораца. Већ 24. априла опале Мађари артиљеријом по селу и нападну на ту смештене Книћанинове трупе. Срби су се повукли према Жабљу а Мађари су заузели и попалили село.[32] Због природе рата вођеног у Шајкашкој, Чуруг је више пута прелазио из руке у руку и тек од капитулације Мађара августа 1849. год., Срби га трајно заузимају.

Народ који се враћао кући у јесен 1849. год., затекао је праву пустош. Како сведочи Ј. Добановачки „при бекству на Св. Лазара и Цвети, оставили су богата села, пуне куће, и зелене њиве, а сада затичу огореле и порушене куће, без крова, дворишта обрасла у коров, уништена поља,...Лишен сваких средстава народ није имао ни оно најнужније а при том је зима била на прагу.”[33]

У бољем положају нису били ни они који су се још увек налазили у избеглиштву, одакле су, без новца и средстава за живот, тражили помоћ од Главног одбора. Њихови апели за помоћ верно одсликавају сву беду у коју су упали некад „поносни граничари, а сада сироте избеглице расуте по сремским селима.”[34]

Људски и материјални губици Чуружана били су огромни. Они који су се вратили кући били су без домова и хране а помоћ која је стизала била је симболична. Државне власти су давале семе за сејање, а за зимницу 4 форинте по глави и дрва за грађу. Делом се и сами Чуружани сами снађоше за грађевински материјал и огрев, скупљајући трску и рогоз по ритовима. Од свих невоља народ су још захватиле и болести. Још августа 1848. године је лекар Ђорђе Мушицки боравио у Чуругу и констатовао да је 30 војника оболело од колере.[35] Људи измучени глађу умирали су и од најлакше болести. Посебна опасност је претила од колере и тифуса, који су владали због плитко покопаних лешева војника и коња палих током сукоби.[36] Према црквеним књигама за 1849. годину у Чуругу је рођено 83 а умрло чак 240 особа. Крајем новембра су се састали у Чуругу, у остацима цркве Св. Вазнесења Господњег, сви шајкашки свештеници који су упутили Правитељству потресан позив у помоћ у којем се излаже тешко стање у Шајкашкој. „Народ скапава од глади, хладноће, изнемоглости и болести, у земуницама у којима живе је хладно а има их још под ведрим небом. Патње су огромне, а ни свештенство не може опстати. Народ који су управо свештеници позивали у бој ради верности Цару и Српству, скроз је пропао, нема шта јести, чак хоће и да се расели и не може још и свештенике издржавати. Стога ни свештеници немају ни хлеба ни огрева, ни обуће ни куће, па ни утехе.” Апел се завршава молбом да се или народу убрзо помогне или ће се он раселити и у „просјаке отићи”.[37] Служба у цркви је служена под звоником који је једини остао цео после спаљивања цркве. За обнову цркве добијено је 1852. године 7349 форинти.[38]

Народни покрет 1848-49. године није Србима граничарима донео готово никакве резултате. Уверени да се боре за своју слободу, остали су верни цару и ту верност су платили многим животима, а села су им била потпуно уништена. Заузврат су добили веома мало. Од свих захтева за личну слободу прокламованих 1848.године добили су само мање уступке према Основном граничарском закону из 1850. године. Укинут је феудални однос граничара према владару, као и бесплатна работа, а кућна деоба је донекла олакшана. Непокретна добра су у потпуности прешла у руке задруга а војни рок је смањен на период од 20-50 године. Постепено се уводи општинска управа са својим органима. Администрација се годинама пред развојачење води двојезично, на српском и немачком.[39]


ГРАЂА

  1. Архив Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима, фонд „Српски народни фонд”
  2. Архив Војводине, фонд „Шајкашки батаљон”
  3. Рукописно одељење Матице српске

ОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ

  1. Јожеф Тхим, А Магyуарсзаги 1848-49-ики Сзерб фолкелес, Будапест 1940
  2. Грађа за српски покрет у Војводини 1848/49. године, Београд 1951.

ПЕРИОДИКА

  1. Весник, Сремски Карловци
  2. Бранково коло, Нови Сад
  3. Летопис Матице српске, Нови Сад
  4. Гласник историјског друштва у Новом Саду, Нови Сад

ЛИТЕРАТУРА

  1. Јаков Добановачки - Госпођинчанин, Успомене из народног покрета 1848/49., Нови Сад 1895
  2. Јован Савковић, Преглед постанка, развитка и развојачења Војне границе, Београд 1961
  3. Шајкашка. Историја, Нови Сад 1975
  4. Срби и Мађари у револуцији 1848/49, Београд 1983
  5. Лазар Ракић, Шајкашки Батаљон 1848/49, Загреб 1984 (сепарат)
  6. Славко Јовин, Епидемија колере у Војводини 1848/49.године, Нови Сад 1987
  7. Славко Гавриловић, Срби у Хабсбуршкој монархији 1792-1849, Нови Сад 1994

[1]Најобухватнији преглед досадашње библиографије о догађајима из 1848/49. Године објављен је у зборнику „Срби и Мађари у револуцији 1848/49”, Београд 1983, 57-81, 165-179, 209-219

[2] Грађа за српски покрет у Војводини 1848/49, Београд 1951, 150 (у даљем тексту: Грађа)

[3] Школски инспектор Ђ . Халавања га у свом извештају из Шајкашке априла 1848. године назива „прилично пропали бакалин, који важи за немирног човека”, Грађа, 150

[4] Грађа, 96-97

[5] Грађа, 83

[6] Рукописно одељење Матице Српске (у даљем тексту: РОМС), М. 10230

[7] шајкашка II, Нови Сад 1975, 93. У сатаву те делегације су се од Чуружана нашли трговац Петар Цветић и граничар Стеван Лончарски. Петиција је само делимично уважена пошто су на дневни ред бечког двора стигле много важније бриге - почетак револуције.

[8] Славко Гавриловић, Срби у Хабсбуршкој монархији (1792-1849), Нови Сад 1994, 50-52

[9] Неуспех новосадске депутације на преговорима је покренуо групу пожунских и бечких студената, међу њима и Светозара Милетића, да предузму акцију ради побуњивања Српства у Војводини.

[10] О Милетићевој чурушкој акцији опширније код: J. Thim, A Magyorszagi 1848-49-iki Szerb folkeles, knj.II, Budapest 1940, 118-124, Ј. Тим, Улога Светозара Милетића у револуцији 1848. године, Летопис Матице Српске (у даљем тексту: ЛМС), књ. 308, 130-136, Алекса Ивић, Из младости Светозара Милетића, ЛМС, књ. 308, 137-150, Аврам Ђукић, Светозар Милетић у Чуругу 1848. године, Бранково коло, 1898, 568-572

[11] Један део народа је тада у шали говорио: Е, онда од сада у граници неће више владати ешарпа (тј. официри), него риф (тј. трговци), Ј. Тим, Улога Светозара Милетића ..., ЛМС, књ. 308, 132, Грађа, 118-119.

[12] Алекса Ивић, Из младости Светозара Милетића, ЛМС, књ. 308, 146, Грађа 119

[13] Аврам Ђукић, Светозар Милетић у Чуругу..., ЛМС, књ. 308, 571-572

[14] Архив Војводине, фонд Шајкашког батаљона, књ.31/118

[15] Грађа,182-183

[16] Грађа, 218, J. Thim, A Magyuarorszagi..., knj II, 177

[17] Душан Поповић, Срби у Војводини, књ. 3, Београд 1990, 238

[18] О улози одбора и пододбора у Српском народном покрету 1848. године видети у: Лазар Ракић, Шајкашку батаљон 1848/49., Загреб 1984, (сепарат)

[19] Архив Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима, Српски народни покрет (у даљем тексту АСАНУСК, СНП), кут 4/1848, инв.бр. 434

[20] Једна сеоска делегација је 30. Јуна 1848. отишла код Романића да га приволи на народну страну. Он замоли 4 дана да размисли и побегне са касама у Срем. На молбу Чуружана Главном одбору да се Романић пронађе а новци врате, Главни одбор одговара како се Романић не налази у Карловцима. АСАНУСК, СНП, кут. 3/1848, инв. бр. 362

[21] АСАНУСК, СНП, кут. 3/1848, инв.бр. 362

[22] Извештај С. Сурдучког о битки код Фелдвара, Весник, 15. VIII 1848, бр. 29, Шајкашка II, 103-104

[23] АСАНУСК, СНП, кут. 6/1849, Шајкашка II,105

[24] АСАНУСК, СНП, кут.9/1848, инв. бр. 3621, кут. 9/1848, инв.бр. 3626, кут. 10/1848,инв.бр. 3798

[25] Извештај Ђ. Радака из Чуруга, АСАНУСК, СНП, кут, 9/1848, инв. бр. 2783. По избијању сукоба у Чуруг је између осталих стигао и Стефан Пачу, администратор Светоархангелске цркве у Сегедину и настанио се код женине родбине. По паду села под Мађаре склонио се у Земун. Остао је као свештеник у Чуругу све до смрти 1868. године. Отац је познатог српског политичара из редова радикалне странке, Лазе Пачуа. АСАНУСК, СНП, кут. 13/1849, инв. бр. 5629

[26] АСАНУСК, СНП, кут. 6/1848, инв.бр. 675. После пада Темерина августа 1848.године, шајкаши из Чуруга су пожурили да узму плен, после чега је Главни одбор из Карловаца наредио Чурушком пододбору да одузме све покрадене ствари и пошаље их у Карловце.

[27] АСАНУСК, СНП, кут. 6/1848, инв. бр. 658

[28] АСАНУСК, СНП, кут. 8/1848, инв. бр.2782

[29] Јоаким Ковачевић, народни оберлајтнант и чиновник чурушке компаније је због такве ситуације тражио премештај из села. АСАНУСК, СНП, кут. 6/1849, инв. бр. 1979

[30] Један део чурушких војника се налазио чак у Сомбору, одакле се на вест о мађарском контранападу вратио преко Карловаца у Шајкашку. Аврам Ђукић, Приказ Успомена Ј. Добановачког Госпођинчанина, Бранково Коло, 1895, 249-253, Ј. Добановачки- Госпођинчанин, Успомене из народног покрета 1848 - 1849. године, Нови Сад 1895, 31, Шајкашка II, 124

[31] J. Thim, A Magyuarorszagi..., knj. 1, 360-361

[32] Иван Павловић, Шајкашка 1848-1849. године, Гласник историјског друштва у Новом Саду, бр.6/1934, АСАНУСК, СНП, кут. 13/1849, инв.бр. 3729

[33] Ј. Добановачки Госпођинчанин, Успомене..., 41-42

[34] АСАНУСК, СНП, кут. 12/1849, инв. бр. 3982, кут. 13/1849, инв. бр. 5621, кут. 13/1849, инв. бр. 5629.

[35] АСАНУСК, СНП, кут. 6/1848, инв. бр. 647 (VIII)

[36] Славко Јовин, Епидемија колере у Војводини 1848-1849., Нови Сад 1987, 141-142

[37] АСАНУСК, СНП, кут. 4/1849, инв. Бр. 5938.

[38] РОМС, М. 8559

[39] Јован Савковић, Преглед постанка, развитка и развојачења Војне границе,Београд 1961, 78-79.