ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ГРАДА НОВОГ САДА
21000 Нови Сад, Филипа Вишњића 2а

 


Десанка Ступар
архивски саветник

ШТАМПА И ШТАМПАРИЈЕ У НОВОМ САДУ
између два рата - кроз списе градске управе

Део прошлости Новог Сада сачуван је у списима које чува Историјски архив у Новом Саду. Међу њима су и они настали радом градске управе - Магистрата слободног краљевског града од 1748. до 1918.г. ,односно Градског поглаварства Нови Сад између два рата (1919-1941). У њима су сачувани и подаци о односу градске управе и штампарија, као и листова (било их 65 у граду 1929.г.)

Однос између градске управе и штампе и штампарија кроз ове списе може се свести на: пренос наредби Народне управе за Банат, Бачку и Барању и министарстава, у вези са забраном излажења листова и штапањем неких текстова у њима, дозволе градске управе за рад штампарија и листова, давање помоћи града листовима и уредницима и оглашавање у дневној штампи.

ГРАДСКА УПРАВА је пренела свим листовима у граду наредбу Народне управе за БББ 1919. г. да сви шаљу Министарству унутрашњих послова у Београду по један примерак листа. Тада је свим листовима доставила наредбу Народне управе за БББ о забрани растурања италијанских листова који пишу против интереса Југославије, као и забрану растурања Календара за 1919.г. у издању листа „Нојес политичес Фолксблат” у Будимпешти, јер лажно пише о протеклом рату. Те године је градски капетан обавестио Одсек за унутрашње послове Народне управе за БББ да је наложено да се истргну прва два листа у Календару „Свети Сава” Љубомира Ђукића (издање књижаре Светозара Огњановића) због слика које не одговарају „садашњем државном положају”.

Занимљиво је да је тој књижари одобрено, те 1919.г., издавање „Ратне песме” Радована Љуб. Ивића и „Српске народне химне” Даворина Јенка.

Наводи се да је те године одобрено издавање политичког дневног листа „Српско и буњевачко социјалдемократско повереништво”, који ће штампати штампарија „Слобода”, а уређиваће га Павле Татић (председник је Светозар Страјнић).

Градски начелник је 1924.г. одобрио Спасић Велиславу да покрене стручни лист млинара у Новом Саду „Први Југословенски млинарски лист”, једном месечно, углавном на немачком језику. Те године је Спасићу одобрено да уређује недељни политички независни орган за јавно мишљење „Нови Сад”, који је покренуо Душан Чампраг. Велиславу Спасићу је 1924.г., такође, одобрено покретање хумористичког листа „А Виц” на мађарском језику, као и илустрованог листа „Савремени Нови Сад”. Тада је и Петру В.Влашкалићу одобрено покретање шаљивог листа на српском и мађарском језику под називом „Штранд”, а Францу Пунзенгруберу покретање недељног немачког листа „Хајмат” („Завичај”) у издању Немачког издавачког завода д.д.

Те 1924.г. градоначелника је обавестило Удружење кућевласника и земљопоседника у Новом Саду да ће од 01.01.1924.г. издавати свој политички лист „Својина”.

Градска управа је 1940.г. дала Марији Ђисаловић овлашћење за отварање издавачког предузећа „Просвета”. Уреднику листа „Застава” Јанку Прелићу издала је сведоџбу да је 1916.г. био интерниран у Секешфехервар, Сегедин и Мешетурон. Уредници „Дечјих новина” Зорки, удовици Симе Лазића, да је радила „на социјалном и националном питању”, помагала своме мужу, Сими (уређивао „Србобран”, покренуо лист „Врач - -погађач”). Сама је после издавала „Врач”, покренула „Коло напредних женскиња” и водила акцију за спасавање и исхрану избегле деце у рату. Град јој је 1925. г. дао 2500 дин. помоћи, а од Управе Краљевског фонда у Београду је , такође, добила помоћ.

Наводи се да је град 1918.г. дао на име, помоћи култури града тадашњих 4899 круна, 1922. г. 105.133 дин., а 1928.г. 499.081 дин. Од тога је 1922.г. дао 6000 дин. помоћи за одржавање Новинарског конгреса у Новом Саду, а „Застави” д.д. 1926.г., такође, 6000 дин. за израду Споменице Светозара Милетића.

Одлучено је да се исплати 5250 дин. Гвиду Димачеку, уреднику и опуномоћенику „Централ Еуропен ревије” за штампање чланка о Новом Саду у сврху пропаганде и приликом Међународне изложбе у Филаделфији.

Одобрена је 1930.г. исплата 20.000 дин. листу „Ноје фраје пресе” у Бечу за публикацију приказа града Новог Сада. Такође је одобрена помоћ од 10.000 дин 1928.г. Новосадској секцији Југословенског новинарског удружења у Новом Саду за новинарски потпорно-пензиони фонд. Те године су градоначелник Бранислав Борота и технички саветник Никола Плавшић присуствовали свечаности отварања и освећења нове штампарије Немачког штампарског д.д. у Мађарској улици, која је издавала лист „Дојчес Фолксблат”.

Кроз списе Поглаварства нижу се подаци о огласима које је слала управа на штампање листовима „Застава”, „Јединство”, „Киш Ујгаш”, „Делбачка”, „Видовдан” и др. Тражила је, углавном, да их листови штампају бесплатно, док су они тражили да управа плати те огласе. Тако редакција „Видовдана” 1925.г. одговара на захтев Савета да бесплатно објави оглас о издавању трошарине на вино: „Пошто све плаћене објаве дајете искључиво у партијске листове, које нико не чита, молимо да нам не шаљете ни бесплатне, јер их нећемо штампати”. И орган Радикалне странке „Заства” моли Савет да и убудуће у њему оглашава, али не бесплатно због сиромашног стања овог листа, а Савет је „ову ствар као безпредметну ставио у архиву”. Савет је 1926.г. известио „Привредни лист”, једини стручни привредни лист у Војводини, да ће све огласе о лицитацији обајвљивати у њему, а 1931.г. донео је решење да све званичне огласе у тој години издаје Агенцији „Авала”, преко заступника Мајор Јосипа, а који ће се објављивати у дневним листовима.

Године 1923. упутио је уредништу „Заставе”, „Јединства”, „Слобода”, „Војдошаг” и др. оглас да се грађани, који имају бирачко право, а нису уведени у спискове, јаве. Тада је тим листовима упућен и списак регрута рођених 1901. и 1902.г., које је доставило Војно одељење у Новом Саду. Оглас о регрутацији младића у Јеврејској школи, рођених од 1900. до 1904. г., објављен је 1925.г. у тим листовима. Те године група новосадских индустријалаца: Фрањо Гумбингер, Јакоб Рајх и синови, Фридрих Шнајдер, Бугарски и друг, Рајхел и Морваи и Јакоб Гетел и синови моли градску управу да градска штампа јавно оглашава поправке и набавке делова за машине. Занимљив је оглас упућен наведеним листовима којим се објављује да је на Дечијој изложби 28. јула 1928.г. изабрано десеторо најлепше и најздравије деце у граду, па се позивају родитељи да са децом приме награде. Наведена су имена тридесеторо деце (Ксенија Вељке Матановића, Илија Ивке Борић, Десанка Стевана Неранџића, Алекса Милана Ђорђевића и др.) коју је прегледао др Ђура Јовановић пред 12-о чланим Одбором за оцењивање деце (др Милан Миловановић, Јован Лакић, др Јован Стејић, Олга Вилић и др.).

Занимљива су спорења градске управе око неких текстова објављених у штампи. Посебно се окомила на београдску „Правду” која је 1927.г. објавила чланак бившег члана Проширеног савета града Новог Сада. Марка Вилића о неправилном руковању градском имовином. Савет је на те оптужбе одговорио да су „нечувена дрскост”, јер град има објеката који доносе лепе приходе, али и таквих, као бивша Марковићева кућа, које ниша не доносе. Марку Вилићу поручује „нека са другим чисти пред својим кућама, па ће се видети како су он и његови другови управљали градском имовином под управом његовог пријатеља Милана Слепчевића (Милан Слијепчевић 1921.г. именован за великог жупана, града и в.д. градоначелника) и потрошили 150.000 дин. градског новца на возакање градским аутомобилом, а возакало се по сремским манастирима, који нису спадали у његову надлежност”. Управа је писцу чланка Вилићу оспорила да је град узео неповољну понуду при лицитацији насипања пута Краљице Марије и да је неправилно сачињен обрачун са Електричном централом. Проширени Савет, града је констатовао да су сви наводи Вилића неистинити и одлучио да се то објави у дневном листу.

Неспоразума са штампом је имала и Варошка пожарна чета, која је известила управу града, да је чланак штампан 1925.г. у „Војдошагу” о неисправним бунарима неистинит, јер се сви „нортон-бунари” за гашење пожара у граду, редовно контролишу и да су сви исправни.

Због објављивања неистине и клевета уредници градских листова су позивани да поднесу извештаје, као и уредник новосадског политичког листа „Северна Србија” 1926.г. Ђорђе Илић. Податке о његовом моралном владању тражио је Окружни суд у Новом Саду.

И поред ових неспоразума сарадња листова и штампарија са градском управом је била добра. Тако је Друштво за унапређење планинарства и туризма 1932.г. известила да ће кроз листове „Путник” и „Весник” унапређивати туризам.

Завршићу са похвалом Савета града уредништву „Ујвидеки Хирлапа” који је 1918.г. донео уводни чланак са поздравом српској војсци и симпатичан опис свечаног уласка српске војске у Нови Сад 09. новембра 1918.г. на челу са мајором Војиславом Бугарским.