ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ГРАДА НОВОГ САДА
21000 Нови Сад, Филипа Вишњића 2а

 


Томислава Јелић
архивски саветник

ПОСТАНАК НОВОГ САДА И ПРВИ МАГИСТРАТ 1748. ГОДИНЕ
од Петроварадинског Шанца до Новог Сада

Постанак слободног краљевског града Новог Сада условило је више значајних историјских и политичких догађаја у овом делу Угарске, где суживели разни народи. У почетку углавном Срби и Немци, а касније Мађари, Јермени, Хрвати, Цинцари, Грци и други, под влашћу Хабзбуршке монархије.

На обали Дунава према Петроварадину је 1694. године изграђен мостобран, опасан шанчевима, ради заштите раније подигнутог понтонског моста.У близини су се населили српски граничари и основали насеље Петроварадински Шанац, или Варадински Шанац (Fossatum Petrovaradiense, Peterwardeiner Schanz). Место се још звало и Војни Шанац (Militar Schanz), односно само Шанац, због тога што је за мостобран била надлежна Петроварадинска тврђава. Наилази се и на име Рацка (Српска) Варош (Ratzenstadt, Rascianica Civitas), с обзиром да је ту живело много Срба[1].

Насељавање Шанца се одвијало у више наврата, а после пада Београда поново под турску власт 1739. године, такође се доселио већи број становника (и православаца и католика), што је поред других разлога убрзало подизање насеља на ниво слободног краљевског града[2]. Његов повољан положај је омогућио развој трговине, тако да постаје трговиште и прво место у Бачко-бодрошкој жупанији, са одобрена три вашара годишње. То је такође допринело свеопштем развоју и напретку Шанца. О самом насељу, његовом становништву и целокупном животу нема пуно података пре добијања статуса града. Изгубљен је главни извор, записник привилеговане варошице, вођен од 1741. године. Овај документ је главни судија Игнац Хајл (Ignatius Hayll) предао у архиву магистрата, али он није пронађен[3]. Зато је интересантно навести како је место описао географ тог времена Матија Бел: „Петроварадин с ове стране Дунава шанчеви опкољавају, за које се не може рећи ни да су широки, ни да су узани, ту су назидане и куће војничке посаде. И споља и изнутра од шанца имаде сијасет кућа, у којима у засебиту крају живе грађани и паори, од којих неки потпадају под жупанијску област, а неки под војничку, као граничари. На челу грађанства стоји биров (судија), једанпут Немац, једанпут Србин, војнички старешина је оберкапетан. Римокатолици имају једну цркву, а Срби три”[4].

Петроварадински Шанац је након успостављања подунавске границе (са леве стране Дунава) 1702. године, постао главно место, подигнуто на ниво оберкапетаније, на челу са оберкапетаном Васом Николићем, касније Секулом Витковићем. Постојао је граничарски део, са војницима и камерални део, са грађанима, углавном занатлијама и трговцима. До значајнијег културног и духовног напретка дошло је након добијања статуса града. Међутим, већ 1726. године су католици имали народну школу[5], а 1731. године је бачки епископ Висарион Павловић увео за православно становништво Шанца и околине латинску школу[6]. Из описа географа Бела види се да Срби имају три, а католици једну цркву, с тим што је четврта православна сазидана између 1735. и 1749. године[7]. После склапања Београдског мира 1739. године, долази до нормализовања живота у Шанцу. Полако престаје потреба постојања границе, коју Марија Терезија укида уставом из 1741. године. Затим укида и сремско-бачку подунавску милицију, која се припаја Бачко-бодрошкој жупанији, док војничка места која леже на другој страни Дунава улазе у састав судских области одређених жупанија. У овој наредби нема помена о Петроварадинском Шанцу, зато што је већ тада постојала намера за његову елибертацију[8]. Тако и 56 становника у својој молбеници на српском језику од л. марта 1743. године, траже да их ослободе војничке обавезе и преместе у грађански положај[9].

Стратегијски значај Шанца и Петроварадинске тврђаве, намера Марије Терезије да осигура територију појаћаном заштитом и бољим снабдевањем храном, уређење границе, као и молба граничара, све су то били разлози који су довели до ослобођења места. О њима се такође говори и у наредби Марије Терезије о инстаурацији (уређењу) првог магистрата[10]. Извршено је мерење територије, која ће ући у састав будућег града, а 17. јуна 1746. године је донета одлука, по којој се Петроварадински Шанац предаје грађанским областима. Даље, постигнут је договор између припадника војне власти и Бачке жупаније о начину преласка из војног у гра ђанско место. са посебним освртом на мостобран (да се у његовој близини ништа не сме градити). Након свих наведених припрема и уплате 80.000 форинти за откуп (касније, због трошкова преко 95.000 форинти)[11], 1. фебруара 1748. године Марија Терезија издаје Диплому (Повељу) о проглашењу Петроварадинског Шанца за слободни краљевски град (Privilegia Liberae Regiae Civitatis Neoplantensis Anno 1748.)[12]. У Повељи се наглашава, да је дошло до потпуног ослобађања града од војне и камералне власти, што значи да је за све грађане и становнике било које народности надлежан градски магистрат (градско поглаварство) а не командант Петроварадина и камерални чиновници.[13] Такође је дошло и до промене имена места, те је нови град на латинском назван Неопланта (Neo - Plantae), на мађарском Ујвидек (Uj - Videgh) и на немачком Нојзац (Neu - Satz)[14]. Касније је преведено и на српски као Нови Сад[15]. Повељом се граду омогућава употреба свих права и повластица по законима државе и обичајном праву осталих слободних краљевских градова. Стиче право учествовања на Земаљском сабору у Пожуну (данашња Братислава), магистрат и грађани се сматрају за племиће, град се ослобађа плаћања таксе на увоз, зване тридесетина, а грађани са уредним путним листовима, од плаћања мостарине и вратарине. Уз обавезу плаћања државног пореза, саборских трошкова и других дажбина, има право употребе атара, који му припада, изузев земљишта око мостобрана. Даље су регулисани судство, свештенство, одбрана града и Тврђаве у случају опасности, финансије, питања имовине и наследства, право одржавања пијачних дана. Одобрена су четири годишња вашара 20. марта, 19. маја, 10. јула и 29. октобра, као и сточног вашара, дато право употребе новог грба, уз обавезу верности и оданости грађана и других становника који бораве у граду[16].


ПРВИ МАГИСТРАТ СЛОБОДНОГ КРАЉЕВСКОГ ГРАДА НОВОГ САДА 1748. ГОДИНЕ

ИЗБОР И САСТАВ МАГИСТРАТА

Након елибертације града Повељом Марије Терезије, са новим именом Неопланта (Нови Сад), требало је успоставити и уредити градску власт. Шестом тачком Повеље[17] одобрава се избор чланова за први магистрат и остале потребне чиновнике. Општенству града (изабраним грађанима) се поверава да без верске дискриминације (односи се на припаднике католичке, гркокатоличке и православне вероисповести) изаберу чланове магистрата на дан светог великомученика Георгија (Ђурђа), по новом календару. Тај дан, 24. април се одређује за будуће рестаурације (обнове) магистрата. Међутим, у својој наредби од 20. фебруара 1748. године, Марија Терезија одобрава избор и пре утврђеног термина, јер до тада није постојао законски магистрат. За спровођење ове наредбе делегира се овлашћена комисија, на челу са краљевским комесаром, бароном Јозефом Медњанским (Josephus Mednyanszky)[18]. Он је у Новом Саду био већ 11. марта, па је вероватно тада и донео Повељу, али о самом уручењу акта нема података. 15. марта 1748. године, на основу закона државе и праксе осталих слободних краљевских градова изабран је први магистрат. Било је укупно 13 чланова, један судија (judex) и 12 сенатора (senatores)[19]. Њихов избор није могао нико променити, нити укинути, без знања и одобрења виших власти, тачније Марије Терезије. Рад магистрата биће заснован на постојећем правосудном систему у држави, примењеном на слободне краљевске градове. У случајевима апелације (призива вишем суду) може се обраћати председнику таверниикалног суда (краљевском поверенику).

Поред магистрата, уређени су и други градски органи, спољни сенат (Exterior Senatus), са 25 чланова и изабрано општенство (Selecta Communitas), са 60 чланова. У свим градским органима била је заступљена једнакост у погледу вероисповести[20], иако је код магистрата тај однос поремећен због непарног броја чланова. За првог главног судију (judex primarius) изабран је плем. Игнац Хајл (Ignatius Hayll, Hajll)[21], Мађар и католик, по занимању пивар. Избор сенатора је извршен од предложених 13 кандидата за сваку вероисповест. Од католика, то су били Јозеф Тир (Josephus Thyr), Немац, Тома Андерле (Thomas Anderle), Немац, апотекар по занимању. Затим, старатељ цркве Јохан Месер (Joannes Meser), Немац, иначе бачвар, плем. Јозеф Штвертецки (Josephus Stverteczky), Мађар, по занимању чизмар, Матија (Маћаш) Пиршл (Mathias Pirschll), Мађар, обућар и Јохан Георг Милер (Joannes Georgius Miller), Немац, који је био дрворезбар. За све њих је наведено да поседују куће, што је иначе био један од услова за добијање статуса грађанина[22]. Од православних, сенатори су постали плем. Сава Николић (Sava Nikolics), одређен за градског капетана (capitaneus civitatis), Георгије Чамандели (Georgius Csamandel), Пантелија Миланковић (Pantelia Milankovics), трговац воловима, Давид Рацковић (David Raczkovics), трговац воловима, плем. Лазар Рубешић (Lazar Rubesics) и Михајло Рашковић (Michael Raskovics), трговац[23].

Други орган града, изабрано општенство (општина), сачињавали су имућни и угледни грађани. Председавао му је народни трибун (tribunus plebis), био је биран на годину дана и приликом сваке рестаурације магистрата давао је оставку. Био је нека врста посредника између магистрата и изабраног општенства, између којих је постојала сарадња у свим важним градским питањима. Та сарадња је обухватала и спољни сенат, с тим што је краљевском наредбом из 1781. године дошло до његовог спајања са изабраним општенством[24]. Попуне упражњених сенаторских места у магистрату вршиле су се из редова изабраног општенства, који су се након тога такође попуњавали. Ова два градска органа била су оформљена заједно са магистратом[25].

Чланови првог магистрата нису били квалификована лица, већ људи, који су захваљујућуи свом имовном стању позајмили део новца граду за откуп[26]. Тако је, поред зајма од 60.000 форинти, колико је издао гроф Отон Гундакер Штаремберг (Otton Gundaker a Stahremberg), главни судија Игнац Хајл је дао 8.000, затим сенатори Пантелија Миланковић 4.000, Давид Рацковић 2.000, Тома Андерле 500, Јохан Месер 500, Јозеф Тир 200 и Сава Ни колић 2.000 форинти. У акту су наведене и суме, које су дали чланови спољ ног сената[27].

20. марта исте године краљевски комесар барон Медњански је председавао седницом магистрата, као и 23. марта, када су изабрани велики бележник Миклош Барањаи (Nikolaus Baranyay) и остали нижи чиновници. Тог дана су установљене и плате сенатора[28].

Од нижих чиновника биће наведени они, за које су изнети предлози плата у сачуваном акту, Поред великог бележника, то су били и подбележник (vicenotarius), наплатилац пореза (perceptor portionalis ljuanti), комораш, односно управитељ градске благајне (camerarius), грунтовничар (urbary praefectus), заповедник страже (vigiliarum magister), пијачни судија (fori judex), писари (cancellistae), вратари (janitores), пандури (satellites), ноћни стражари (nocturnis vigilles) и профуз, односно чувар (agminis coactor seu profos lictor)[29].

За све изабране чланове магистрата и остале чиновнике било је предвиђено да положе заклетву, према десетој тачки Повеље, на верност и оданост Њеном величанству, светој угарској круни и самом граду. На тај начин су се обавезали да ће поштовати сва права и привилегије града, да никоме неће одавати тајне магистратских заседања, да ће се према свима једнако односити, са посебном заштитом удовица и сирочади. На крају су обећали да ће пружити сваку помоћ у одбрани града и Петроварадинске тврђаве, свим својим снагама „до последње капи крви” („usque ultimam sanguinis guttam”)[30]. Под управљањем барона Медњанског, овлашћена краљевска комисија је 23. марта 1748. године сачинила и Статут[31] (Статуте[32]) града.У постојећих 27 тачака овим актом је регулисана управна, економска и судска делатност градске власти, у складу са важећим законским члановима, обичајима и краљевским наредбама. У првих пет тачака објашњен је поступак за рестаурацију (обнову) магистрата, која треба да се спроводи сваке године, на дан светог великомученика Георгија, по новом календару, уз претходно одобрење Њеног величанства, а по утврђеном начину.


НАДЛЕЖНОСТИ И ФУНКЦИЈЕ МАГИСТРАТА

Као што је веч изнето, први магистрат је уређен 15. марта 1748. године, нешто више од месец дана пре одређеног термина за даље његове обнове. Први главни судија Игнац Хајл, као и сву бирани после њега (сваке две године), био је не само главна личност у магистрату, већ и у граду. Председавајући седницама, управљао је радом магистрата и усмеравао делат ност читаве градске управе, како се и обавезао у својој заклетви. Посебна важност ове функције потврђена је детаљним описом читаве процедуре око његовог избора[33]. Касније се за главног судију обично бирао најстарији сенатор, а требало је да постоји наизменичност у погледу вероисповести. Његова плата је била већа од плате осталих сенатора као и плате великог бележника и капетана[34].

Поред судије, а пре увођења функције градског начелника (1788. године), најважнији су били они сенатори, који су истовремено обављали и дужност градског капетана. После ће се та служба проширити на капетанију, са виђе органа. 28. марта 1748. године изабрани су за помоћнике градском капетану Георгију Чаманделију, поручник полиције и 12 пандура, као и профуз (касније назван кастелан)[35].

Код осталих сенатора је била извршена подела послова. Неки су су учествовали у суђењу, неки су извршавали наложена задужења и извештавали о томе. Такође су били чланови разних комисија и одбора, касније формираних. Њихово присуствовање седницама је било обавезно. У решавању грађанских парница требало је два, или више сенатора, док је у кривичним поступцима чак било потребно присуство свих сенатора[36]. Како су сенатори бирано доживотно, до упражњених места је могло доћи само у случају њихове оставке, смрти и у крајњем случају, смењивањем због неког тежег преступа. Сваки од њих је могао да буде изабран за главног судију, или за капетана, а након престанка тих функција поново су се враћали у сенаторске редове[37]. Сви сенатори су, као и градски капетан након избора били обавезни да положе заклетву на верну и одану службу. Како је елибертацијом град стекао управну, економску и судску самосталност, тако је и изабрани магистрат имао самосталност у раду у свим овим областима, у односу на војну и жупанијску власт. Иначе је у политичко-управним пословима био подређен угарском намесничком већу, а у економским угарској дворској комори[38]. У судском делу је постојало начело вишестепености, што значи да се на донете одлуке могла упутити апелација краљевском поверенику, односно председнику таверникалног суда[39]. У грађанским парницама апелациони поступак је зависио од вредности парнице, односно ако се радило о суми изнад 60 форинти. У износима преко 300 форинти, покретан је поступак код стола седморице, који је доносио коначну пресуду[40].

Магистрат је имао и право управљања над животом својих грађана и становника[41], тако да се у решавању кривичних поступака овим правом често и користио, посебно у почетку. За извршење смртне казне град је требало да има губилиште[42] и џелата, који је радио за плату. Ако град није имао џелата, тада га је позајмљивао[43].

Ради пуноважности пресуде магистрата у кривичном поступку, требало је да присуствује више сенатора, чак и сви, као што је већ изнето. Осуђени су се могли жалити краљевском судском столу, а коначно столу седморице, док је право помиловања имао сам владар[44].

На основу Повеље и Статута слободног краљевског града може се закључити, да се магистрат у управљању градом бринуо о јавном реду и безбедности, о чистоћи града и здрављу становника. Сарађивао је са надлежним војним властима у ратним приликама, издавао важеће путне исправе и разна уверења, потврђујући их градским печатом, са утиснутим грбом. Руководио је сакупљањем државних дажбина, прикупљањем и употребом градских прихода и судио у кривичним и грађанским стварима. Све наведене послове магистрат је обављао у сарадњи са изабраним општенством и спољним сенатом, као и преко свих постојећих нижих чиновника.

О самим седницама првог магистрата, нема никаквих података, јер нису сачувани записници из 1748. године[45]. Тек у каснијим годинама могуће је пратити рад магистрата и свих других градских чиновника, на основу постојећих књига записника.

Након елибертације, на основу стеченог статуса и привилегија, настављен је привредни и културни развој слободног краљевског града Новог Сада, на челу са магистратом, као кључном компонентом власти.


РЕЗИМЕ


Проглашење граничарског насеља Петроварадински Шанац, у Бачко-бодрошкој жупанији, за слободни краљевски град Нови Сад (Неопланта, Ујви дек, Нојзац), уследило је након издавања Повеље (Привилегија) Марије Терези је, 1. фебруара 1748. године (Privilegia Liberae Regiae Civitatis Neoplan tensis Anno 1748.) Промена статуса био је резултат одређених политичких и историјских догађаја на тим просторима, везаним за аустријско-турске односе, као и трговачки напредак Петроварадинског Шанца.За елибертацију (ослобођење) места плаћено је 80.000 форинти (односно преко 95.000 форинти). Повељом су Нови Сад и његови грађани добили одређене повластице. То су право учествовања на Земаљском сабору, ослобађање од плаћања разних такси, право употребе градског земљишта, новог грба, организовање и спровођење власти и друге.

Град остварује управну, економску и судску самосталност, што значи да је изван војног и жупанијског утицаја, а подређен директно двору.

15 марта 1748. године је изабран први магистрат града (градско поглаварство), изабрано општенство и спољни сенат. Такође су изабрани и остали градски чиновници, преко којих је магистрат спроводио и остваривао своју власт.

Магистрат је имао једног (главног) судију, бираног на две године и 12 сенатора, бираних доживитно, од којих је један одређен за капетана (старешину градске полиције). Касније је уведена и функција градског начел ника.

Из редова изабраног општенства су се вршиле попуне упражњених места у магистрату, сваке године, по одобрењу виших власти, односно Марије Терезије. За први магистрат 1748. године су изабрани: главни судија Игнац Хајл, сенатори Јозеф Тир, Тома Андерле, Јохан Месер, Јозеф Штвертецки, Матија Пиршл, Јохан Георг Милер, Сава Николић, Стојић Богдановић, Георгије Чамандели, Давид Рацковић, Лазар Рубешић и Михајло Рашковић. Сви изабрани чланови су били обавезни да положе заклетву на верну и одану службу.

Под управљањем главног судије, у сарадњи са осталим органима и чиновницима, магистрат је решавао сва управна, економска и судска питања у његовом домену. На тај начин је доприносио даљем развоју и напретку Новог Сада.


[1] Славен Бачић, Из прошлости градског права Новог Сада, Сомбора и Суботице, Суботица, 1998, стр.13.

[2] Мелхиор Ердујхељи (Erdujhelyi Menyhert), Историја Новог Сада, Нови Сад, 1894, (превод са мађарског), стр. 108, 111, 113, 119, 123, 132, 149. Ердујхељи наводи, да су била три већа насељавања Срба у овај крај. Прво, 1690, под Арсенијем Чарнојевићем, затим 1717–1718, из Алмаша и 1728–1739, после пада Београда поново под турску власт. 1699. године, у попису Бачке жупаније се износи податак о 43 одрасла мушкарца и 18 мушке деце изнад 15 година, а 215 војника. 1722. године је било 318 војника и 188 њихове браће и дечака од 15 година. Даље наводи, да до 1734. године није било више од 400 католика, а да је 149 граничара пред елибертацију изразило жељу за прелазак у грађански статус, док су њих 224 и даље хтели да остану војници.

[3] Васа Стајић, Грађа за политичку историју Новог Сада, Нови Сад, 1951, стр. 89

[4] Мелхиор Ердујхељи, исто, стр. 112

[5] Исто, стр. 278.

[6] Васа Стајић, Грађа за политичку историју Н. Сада, Н. Сад, 1951, стр. 90.

[7] М. Ердујхељи, Историја Новог Сада, Н. Сад, 1894, (превод са мађарског), стр. 213

[8] Исто, стр. 144.

[9] Исто, стр. 145.

[10] Историјски архив Новог Сада, (ИАНС), Фонд магистрата слободног краљевског града Новог Сада, акт под бр. Fas 5 Sub C) 1748 : Prudentes, ac Circumspecti, Fideles Nobis dilecti. Quandoquidem Nostum erga demissam sup(p)licationem Vestram, tumque etiam ex alys pluribus Publicum Regni, et Servitium nostrum tangentibus rationibus, atque moti vis, oppidum Nostrum Camerale Petrovaradiense trans Danubium ex parte Comitatus Bacsiensis situm, atque antehac vulgo Fossatum Petrovaradiense dictum; (Мудрим и разборитим поданицима нашим драгим. Будући да смо Ми, како по понизној молби вашој, тако и због више других разлога, који се ти чудраве наше, варошицу Нашу камералну Петроварадин преко Дунава, на страни Бачке жупаније смештену, као и раније Шанац Петроварадински звану;)

[11] Васа Стајић, Грађа за политичку историју Н. Сада, Н. Сад, 1951, стр. 101.

[12] М. Ердујхељи, Ист. Н. Сада, Н. Сад, 1894, (превод са мађарског), од 435 до 456 стр. Повеља слободног краљевског града Новог Сада (Privilegia Liberae Regiae Civitatis Neoplantensis Anno 1748.), текст на латинс ком језику (препис), на крају којег стоји датум 23, фебруар 1748. године и превод Ердујхељија на српски језик, где стоји датум 20. фебруар 1748. године. Иначе се оригинална Повеља не налази у Историјском архиву Новог Сада.

[13] М. Ердујхељи, Ист. Н. Сада, Н, Сад, 1894, (превод са мађарског), Повеља, тачка 9, стр. 441, 451 и 452 : Praettatactam Civitatem, et Territorius illius a Jurisdictione Militari et Camerali, quibus antehac suberat, totaliter exemerimus et elibertaverimus, ideo universi eiusdem Cives, et reliqui Incolae omnes cujuscunque Nationis, Status, vel Conditionis existant nulam amplius a Fortalitii nostri Petrovaradiensis moderno vel Futuris Comendantibus, eorundem Subalternis, vel Officialibus nostris Cameralibus in Partibus illis constitutis, verum nonnisi a Loci Magistratu suam in futuram habeant Dependentiam; adeoque Loci Magistratus in Cives, et Incolas huius Civita tis nostrae Lege stabilitam, et Liberis Regiisque Civitatibus legitime com petentem Jurisdictionem tam in Personalibus, quam Realibus, Fundos videli cet Civiles in Territorio ejusdem possessos, tangentibus, exceptis, qui de Lege Regni excipiunt exercebit. (Горе споменуту варош са атаром јој сасвим извадили и ослободили испод области милитарне и камералне, под којом пређе стајаше, то свиколици њезини грађани и сви остали становници били они ма које народности, ма ко га реда или сталежа немају више да зависе од садањег или будућег заповедника нашега града Петроварадина, ни од његових подручних ни од та мошњих наших камералних чиновника, већ само од магистрата, по томе ће варо шки магистрат вршити над грађанима и становницима ове наше вароши законом установљену а слоб. краљ. варошима по закону припадајућу јурисдикцију како у особним, тако и стварним пословима, који се наиме односе на непокретности, које се у томе хатару налазе, изузимајући оне, са којима земаљски закони изузетак праве).

[14] Исто, стр. 437 : Eidem pro futuro Nomen et Titulum Neo - Plantae, Hungarice Uj - - Videgh, Germanice vero Ney Satz dandum et concedendum esse duximus. ( Истом, за убудуће име и наслов Нео - Планта, Неопланта, мађарски Ујвидек, немачки пак Нојзац дајемо и допуштамо).

[15] У преводу Статута сл. кр. града Новог Сада на српски, односно црквеносло венски језик, стоји при крају текста: У Новом Саду, марта 23. 1748.

[16] Исто, Повеља сл. кр. града Новог Сада, на латинском језику (препис) превод Ердујхељија на српски језик, од 435 до 456 странице.

[17] Исто, стр. 440, 450 и 451. Шеста тачка Повеље: Admittimus praeterea et concedimus Communitati hujus Liberae re giaeque Civitatis nostrae, ut Eadem per Selectum Civium ad instar aliarum Liberarum, Regiarumque Civitatum nostrarum, Judicem et Duodecim Senatores, pro Magistrati suo, ac praeterea alis quoque necessarios Civita tis Officiales et Servitores sine discrimine Religionis non nisi tamen ex Catholicis et Graeci Ritus unitis et non unitis ad id aptos et idoneos in Festo Sancti Georgii Militis et Martyris Novi Calendarii juxta Leges Patri as, et Usum aliarum Liberarum Regiarumque Civitatum libere eligat, taliter vero legitime Electae Magistratuales Personae, et quidem Judex per duos An nos, Senatores vero ad Dies Vitae in Officiis maneant, neque sine Praescitu et Consensu nostro ab iisdem amoveri valeant; Qui Loci Magistratus Causas Judicatui Liberarum, et Regiarum Civitatum competentes Modo, et Praxi ali is Liberis. et Regiis Civitatibus, Legibusque Regni conveniente judicabit, Apellationem autem in Causis appellabilibus, ad Tavernikorum nostrorum Regalium Magistrum pro Revisione transmittet.(Осим тога уступамо и допуштамо општинству ове нове наше слободне краљевске варођи да преко заступника грађанских као и друге сло бодне краљевске вароши наше слободно бира себи варошког бирова и 12 сенато ра за свој магистрат, а осим тога и друге варошке чиновнике и слуге без разлике вере само од католика и грчког сједињеног и несједињеног обреда за то способне и згодне на дан светог великомученика Георгија по новом кален дару по земаљским законима и пракси осталих слободних краљевских вароши тако пак законитим путем избране магистратске особе наиме биров на две године а сенатори доживотно у своме званију нити их без нашег знања и одобрења ико скинути може; зако изабрани варошки мађистрат ће по земаљским законима и правној пракси осталих слоб. краљ. варошиу парничним стварима судити, а апелацију, где јој места буде, шиљаће нашем краљевском повере нику ради бољег извиђаја.)

[18] ИАНС, Фонд магистрата сл. кр. града Новог Сада, акт бр. Fas 5 Sub C) 1748 : Hinc licet quidem ordinarius Restaurationis Vestrae Magistratua lis terminus Vi Diplomatis Nostri, in Festo Sancti Georgy Militis et Martyris novi Calendary semel pro semper statutus esset, huncque pro fu turo debite observari velimus; pro hac tamen vice, siquidem nullo adus que legitimi Magistratu fuissetis, benigne resolvimus: Ut non expectato etiam praeattacto Festo S(anc(ti Georgy, pro interna Vestra regulatione, et Magistratuali quoque, ac aliorum Officiorum Instauratione, Com(m)is sarius Noster Regio Cameralis, et nominanter quidem Fidelis Noster Mag nificus Baro Josephus Mednyanszka Camerae Nostrae Regiae Hungaricae Con siliarius, penes Instructionem sibi a Nobis datam, praemissi fine ad Vos indilate exmittatur. ( Како је редовне рестаурације ваше магистратске термин по Повељи Нашој, на празник светог великомученика Георгија по новом календару једном за увек одређен, који за у будуће за дужно одржавање на ређујемо; за ово измену, будући да до сада нисте имали законски магистрат, милостиво одобравамо: да се не чека поменути празник светог Георгија, за унутрашње ваше уређење и магистрата, као и других чиновника инстауриса ње, за шта се опуномоћеник наш краљевско коморни и именом Наш племенити барон Јозеф Медњански, Угарске краљевске дворске коморе Наше саветник, према уоутствима од нас добијеним вама упућује.)

[19] Број сенатора у магистратима зависио је од величине града. Мањи градо ви су имали мање сенатора, а већи, као и Нови Сад, 12. Још већи градо ви су имали и градског начелника (consul), кога је Нови Сад добио 1788. године. Васа Стајић, Грађа за полит. ист. Н. Сада, Н. Сад, 1951, стр. 103.

[20] Питање верског састава магистрата није било прецизирано у Повељи града, већ је то било регулисано једним споразумом, сачињенин између католика и православаца, 24. септембра 1747. године. М. Ердујхељи, Историја Н. Сада, Н. Сад, 1894, (превод са мађарског), стр. 198.

[21] Писање имена у документима из Фонда магистрата сл. кр. града Новог Са да је веома различито, јер се није поштовала оригинална ортографија. Службени језик у 18. веку је био латински, али не класични, већ средње вековни, називан још и најнижа латинштина (infimae latinitas), са изме њеном синтаксом и речником, тако да и у писању имена и докумената има великих одступања. Постоје акти у којима се више пута помињано име пи ше сваки на други начин.

[22] Поступак за стицање статуса грађанина је био следећи: становник града је морао поседовати имање, бити морална и угледна особа и није смео бити кажњаван, што се и подразумевало. Подносио би молбу магистрату и изабраном општенству, а у случају позитивног решења полагао би заклетву и након уплаћене грађанске таксе, био уписан у списак грађана Добијао би уверење о статусу и уживању стечених повластица. Иначе, према Повељи било је три категорије становништва: грађани (cives), становници (incolae) и досељеници (hospites). Славен Бачић, Повеље слободних краљевских градова Новог Сада, Сомбора и Суботице, Суботица, 1995, стр. 39, 40 и 41.

[23] ИАНС, Фонд магистрата, акт бр. Fas 1 Sub C) 1748.

[24] Сл. Бачић, Из прошлости градског права Н. Сада, Сомбора и Суботице, Субо тица, 1998, стр 100.

[25] ИАНС, Фонд магистрата, акт бр. Fas 1 Sub C)1748.

[26] В. Стајић, Грађа за полит. ист. Н. Сада, Н. Сад, 1951, стр. 104.

[27] ИАНС, Фонд магистрата, акт бр. Fas 6 Sub BB)1748.

[28] В. Стајић, Грађа за полит. ист. Н. Сада, Н. Сад, 1951, стр. 105.

[29] ИАНС, Фонд магистрата, акт бр. Fas 1 Sub V)1748. У акту је дат предлог плата за изабране чланове магистрата и чи новнике, односно два предлога, један од изабраног општенства, други од самог магистрата. За главног судију је предложено 200, односно 300 форинти, за сенаторе по 100, односно 200 форинти, за капетана додатак од 50 форинти, за великог бележника 200, односно 250 форинти итд. Нису сачувани подаци о томе који је предлог усвојен, али је то највероватније био први.

[30] У Историјском архиву Новог Сада, у Фонду магистрата, чува се више текстова заклетви, а биће наведене најважнији: за грађане (Cives), Fas 1 Sub A)1748, сенаторе (Senatores), Fas 1 Sub B) 1748, судије (Judices), Fas 1 Sub D)1748, капетана (Capitaneus), Fas 1 Sub E)1748, градског адвоката, или фишкала (Fiskalis), Fas 1 Sub C)1748, спољни сенат и изабрано општенство (Exterior Senatur et Selecta Communitas), Fas 6 Sub M)1748, бележника (Notarius), Fas 1 Sub X)1748 и комораша, односно управитеља градске благајне (Camerarius), Fas 1 Sub K) 1748.

[31] ИАНС, Фонд магистрата, Статут града, Fas 1 Sub H)1748. У историјском архиву града се не налази оригинал овог акта, већ само копија (препис), на латинском језику. Такође постоје и преводи на српски, односно црквено словенски и на мађарски језик.

[32] Сл. Бачић, Из прошлости градског права Новог Сада, Сомбора и Суботице, Суботица, 1998, стр. 32. Назив „Статута” дат је у плуралу, па би тако требало и преводити, иако је то архаично.

[33] ИАНС, Фонд магистрата, Статут, тачка 2.

[34] Исто, акт бр. Fas l Sub V)1748. У наведеном акту, у предлогу плате за капетана наведена је сума од 50 форинти, што значи да је то додатак на основну плату.

[35] В. Стајић, Грађа за полит. ист. Н. Сада, Н. Сад, 1951, стр. 109, 110.

[36] Сл. Бачић. Повеље сл. кр. градова Н. Сада, Сомбора и Суботице, Суботица, 1995, стр. 62, 69 и 70.

[37] В. Стајић, Грађа за полит. ист. Н. Сада, Н. Сад, 1951, стр. 106.

[38] Сл. Бачић, Повеље сл. кр. градова Н. Сада, Сомбора и Суботице, Суботица, 1995, стр. 14. Угарско намесничко веће, са седиштем у Пожуну (данашња Братислава), а затим у Будиму, основано 1723, године и Угарска дворска комора, са седиштем у Бечу, затим у Будиму, представљају централне државне органе у Угарској, преко којих су Хабзбуршки владари спроводили власт.

[39] М. Ердујхељи, Историја Н. Сада, Н. Сад, 1894, (превод са мађарског), стр. 440, 451.

[40] Сл. Бачић, Повеље сл. кр. градова Н. Сада, Сомбора и Суботице, Суботица, 1995, стр. 69.

[41] „Ius Gladii” - право мача, одредба још из римског права; према седмој тачки Повеље: Concedimus quoque huic Liberae Regiaeque Civitati nostrae Jus Gladii, (Уступамо такође овој слободној краљевској вароши нашој право судити о главу), М. Ердујхељи, Историја Н. Сада, Н. Сад, 1894, (превод са мађарског), Повеља, тачка 7, стр. 440, 441 и 451.

[42] В. Стајић, Грађа за полит. ист. Н. Сада, Н. Сад, 1951, стр. 184, 185. В. Стајић описује грађење губилишта, које је било потребно за извршење смртне казне. Изграђено је ван града, врло свечано, од 29. до 31. августа, а прва смртна казна је извршена после 10 дана. Први кажњеник је био калфа Глигорије Стојковић, који је поткрадао свог газду, трговца Павла Поповића. Било му је свега 20 година када је обешен. Другом осуђенику, Сими Радосављевићу била је одрубљена глава, а тело стављено на точак.

[43] Исто, стр. 181. 1. априла 1748. године направио је магистрат уговор с Карлом Тишлером, џелатом у Петроварадину за извршавање тих послова, са платом од 120 форинти годишње.

[44] Сл. Бачић, Повеље сл. кр. градова Н. Сада, Сомбора и Суботице, Суботица, 1995, стр. 70, 71.

[45] Прва књига записника са седница магистрата сачувана је тек из 1754. године и налази се у Историјском архиву Новог Сада. Међутим, Васа Стајић у својој књизи „Грађа за политичку историју Новог Сада”, Нови Сад, 1951, често даје наводе из ранијих магистратских протокола, што значи да су до тада постојали.