ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ГРАДА НОВОГ САДА
21000 Нови Сад, Филипа Вишњића 2а

 


Историјски архив Града Новог Сада 1954–2004.

У протеклих 50 година у Архиву заувек је нашло сигурно уточиште на хиљаде драгоцених докумената, што као крунски сведоци историје, науке и културе осликавају догађаје и људе једног поднебља. Тако ће и будуће генерације уз постојећу архивску грађу само додавати следеће листове који ће испод фине архивске прашине на металним полицама, утискивати време у историју.

Читамо записник са 22. седнице Народног одбора града Новог Сада од 21. маја 1954. године. Под последњом, 22-ом тачком дневног реда, стоји: „Доношење решења о формирању Градске државне архиве”. Седница је завршена у 18,20 часова. Потпис председавајућег – Ђура Ђерић.

Тада смо угледали свет. Зато је 21. мај дан Историјског архива Града Новог Сада.

А пре нас било је овако...

Од оснивања Архива 1954. г. до данас 2004. у овој установи било је укупно 162 запослена. У самом почетку радно су били ангажовани студенти, домаћице и пензионери а први управник је имао средњу школску спрему. Од 1959. године у Архиву је било свега 6 запослених да би у току 1961. године тај број износио 12 а у току 1964. године 19 запослених. Са развојем архивске делатности мењала се и кадровска структура тако да од 1959. године имамо управника са звањем професора, једног професора, једног архивисту, два архивисте приправника, и једног архивског помоћника са архивистичким течајем, два архивска помоћника без течаја, и једног архивског манипуланта са стручним испитом, 4 архивска манипуланта без стручног испита, 1 администратора, 1 референта и 1 дактилографа. Флуктуација запослених је била велика тако да је годишње одлазило у просеку 5 до 7 радника јер питање награђивања није било адекватно решено у овој делатности.

У последње две и по деценије фрекфенције одлазака и долазака запослених је знатно смањена због економских и осталих кретања у друштву. Одлазак запослених је највећим делом везан за одлазак у пензију а мање због промена радног места. Стручном усавршавању запослених почела је да се поклања већа пажња и они постају специјалисти за свој посао те је и то разлог све веће привржености свом позиву. Сви наши стручни радници чим су испунили услове положили су стручне испите и стекли виша звања у архивској струци.

Од 1984. године стручне архивистичке испите положили су следећи запослени и стекли стручна звања:

Архивски помоћници: Константиновић Предраг, Грачанин Ненад и Гагић Алмира

Архивски помоћници И врсте: Кокаи Ерика, Јовин-Марјанац Весна, Брусин Вера и Зечевић Милева.

Архивисти: Караба Јован, Поповић Субић Милена, Дотлић Ружица, Цветановић Милован, Вељковски Југослав, Пантелић Душко, Кецман Тања и Гобељић Сара.

Виши архивисти: Рајчевић Стеван и Бешлин Милорад.

Архивски саветници: Предојевић Ненад, Јелић Томислава и Ступар Десанка.

Од оснивања Архива до данас укупан број свих запослених је 162. Од тога је било 44 са високом стручном спремом, 4 са вишом стручном спремом, 70 са средњом стручном спремом , 30 са основном школом, 4 кв и 14 нк. Укупно је било 18 приправника.

Тренутна кадровска структура у Архиву је следећа:


  1. Латиновић Драгана – директор – виши етнолог
  2. Мијатовић Нада – секретар - дипломирани правник
  3. Ступар Десанка – архивски саветник
  4. Цветановић Милован – архивист
  5. Јелић Томислава – архивски саветник
  6. Гобељић Сара – архивист
  7. Дотлић Ружица – архивист
  8. Бешлин Милорад – виши архивист
  9. Вељковски Југослав – архивист
  10. Пантелић Душко – архивист
  11. Кецман Тања – архивист
  12. Брусин Вера – архивски помоћник I врсте
  13. Јовин Марјанац Весна – архивски помоћник I врсте
  14. Зечевић Милева – архивски помоћник I врсте
  15. Константиновић Предраг – архивски помоћник
  16. Грачанин Ненад – архивски помоћник
  17. Гагић Алмир – архивски помоћник
  18. Лазаревић Марица – шеф рачуноводства
  19. Антал Јанош – архивски манипулант – кв
  20. Варинац Славица – дактилограф I А класе
  21. Ђаковић Станојка – спремачица-курир
  22. Дубаић Дара – спремачица-курир

Од укупно 22 запослена 11 са високим стручним образовањем, 7 са средњим а 3 имају ниже стручно образовање и 1 кв.

Број од 22 запослена је цифра која се већ деценијама не повећава. Иако можемо бити задовољни структуром запослених, никако не можемо бити задовољни бројем извршилаца. Оснивач је тај који даје сагласност на број запослених али не уважава наше захтеве за повећањем броја извршилаца. Оно што је одувек било потребно то је служба обезбеђења-односно портири. Архив је у поподневним и вечерњим сатима, викендом и празником без икаквог физичког обезбеђења. На све наше захтеве за повећање броја запослених за 5 портира добијали смо увек исти одговор: нема средстава. За јачање архивске службе у Архиву би такође било потребно повећати број извршилаца у служби надзора. Са толиким бројем регистратура и на толикој територији од 9 општина, 2 запослена је изузетно мало. Добро организована „спољна служба” је основни и почетни предуслов за успешно обављање бројних и сложених задатака на заштити и обради архивске грађе, као и лакше и брже обављање осталих послова у Архиву јер се у регистратури сачува све оно што је потребно чувати а код предузимања у Архив стиже сређени материјал. С обзиром да смо друштво у транзицији, те је у току приватизација свих друштвених фирми као и оснивање бројних приватних фирми над чијим радом ће се морати вршити стручни надзор,израчунали смо да ће у неким фирмама моћи да се врши стручни надзор сваких 100 година.

Да не спомињемо да у Архиву никада нису били заступљени стручњаци за ламинирање и лечење архивске грађе, микрофилмовање, књиговезац, дакле све што је везано за техничку заштиту архивске грађе.

За успешну заштиту архивске грађе и унапређење архивске делатности поред кадрова потребно је техничка опремљеност и одговарајући простор.

Локација и пословни простор

Иако смештени на најатрактивнијој локацији на Петроварадинској тврђави са предивним погледом на Нови Сад, Дунав и Фрушку Гору, овај простор није адекватан за установу која тежи да постане научна институција за изучавање локалне историје. Тврђава је грађена као војни објекат пре више од 200 година и не задовољава техничке услове које по стандардима архив мора да испуњава. Велики проблем је и тај што је објекат дислоциран и смештен у три објекта без могућности међусобног повезивања. Свакодневно преношење архивских докумената из једног објекта у други по киши и снегу, сунцу и ветру свакако је далеко од модерног архивског пословања а најмање иде у прилог основном задатку – заштити докумената.

Архив користи укупно 1329 м2 простора, од тога су 950 м2 депои а 379 м2 радне просторије. Објекати су: „Барутана”, „Једноставна касарна” и „Дуга касарна”. У „Једноставној касарни” су смештени депои, неколико радних просторија и библиотека.

Испод депоа у „Једноставној касарни” се налази котларинца за грејање хотела „Варадин”. У „Барутани” су само депои где је смештена углавном судска архива и нешто школе а у „Дугој касарни” су смештене само радне просторије, као и просторије Покрајинско-хидро-метеролошког завода и Установе за израду таписерија „Атеље 61”.

Тврђаву као туристичку локацију често посећују гости и многобројне екскурзије, а у последњих неколико година у току лета одржава се музичка манифестација Еxит посетом од више десетине хиљада.

Температура у депоима Архива креће се од -10° C до +30° C. За правилну заштиту грађе потребна је температура од +17° C до +19° C. Влажност ваздуха у депоима је од 35% до 85% а потребна влажност је од 50% до 55%.

Сви они који су водили ову установу истицали су неопходност решавања трајног и адекватног пословног простора. Потрошено је много састанака и енергије да се ово питање помери са мртве тачке. Тако је 1980. године донет Друштвени договор о заштити архивске грађе, на основу кога је Архив покренуо поступак за закључивање Самоуправног споразума о удруживању средстава за изградњу новог пословног простора, проналажење условног простора, адаптацију постојећег и за набавку савремене опреме у циљу заштите, чувања, одржавања, обраде и коришћења архивске грађе. Самоуправни споразум је требало за закључи Историјски архив у Новом Саду с једне стране а са друге стране СИЗ-ови и општине које финансирају Архив, као и све заинтересоване регистратуре.

Поступак за закључивање овог Споразума је покренут 20.02. 1984. године и у Архиву је тада одржан састанак са представницима Покрајинских, градских и општинских институција. На том састанку су донети закључци да се гради заједничка зграда за потребе Историјског архива у Новом Саду и Арив Војводине у Сремским Карловцима и да се наручи израда инвестиционог пројекта. Међутим, све је остало само на закључцима. Убрзо после тога наишле су мере штедње и читава акција је обустављена.

У току 1992. године сазван је састанак на иницијтиву Извршног одбора Новог Сада а по представци Историјског архива у Новом Саду у вези са проширењем пословног простора Архива. На седници од 08.10.1992. године донети су закључци где је константовано да Архив у постојећи пословни простор не може да преузме архивску грађу и регистратурски материјал који се налази у регистратурама а који је доспео за преузимање, као ни грађу од стечајних дужника и организација престалих са радом а који немају правне следбенике. Константовано је да градња новог пословног простора скоро неће бити и да треба прегледати простор на Тврђави – Завод за заштииту природе, просторије Хидрометеролошког завода, затим простор који је користила Општина у Петроварадину, Дом ЈНА на кеју, зграду НИС-а у Арсе Теодоровића, зграду ЈНА у улици ЈНА 92. Међутим, сви ови простори су добили другу намену, тако да је Архив остао ту где јесте и какав јесте: недовољан и неодговарајући пословни простор, без могућности за адаптацију и доградњу, са посебном проблематиком долажења на посао у зимским условима запослених и странака, застарелом инфраструктуром, са честим прекидима струје, воде, телефонских веза. Грејање на чврсто гориво више је служило да задими него да загреје радне просторије. Стари наслеђени расходовани канцеларијски намештај набављен ко зна одакле, дрвене степенице које воде до радних просторија, дуги ледени ходници и депои, оронула фасада... Али још увек се надамо да ће се у овом друштву створити услови да Архив добије послови простор онакав какав по свом значају заслужује.

У почетној фази рада Архив није имао довољно ни обичних полица а поготово не друге видове заштите. Расходоване дрвене полице временом су се замењивале металним тако да је наш сав архивски материјал данас смештен у металним полицама и архивским кутијама.

Прво техничко средство за рад је била једна механичка писаћа машина са ћириличним словима. Касније је купљен један „гештетнер” за умножавање материјала и још неколико механичких писаћих машина. Прва електрична писаћа машина набављена је 1980. године. Данас Архив има 2 фотокопир апарата, 16 рачунара, 3 штампача, 1 факс уређај, 1 лап топ, 2 дигитална фото-апарата.

Противпожарни апарати и сандуци са песком су дуго година били једина заштита од пожара. Касније су постављени радиоактивни громобрани који су пре пар година земањени класичним. Уређаји за аутоматску дојаву пожара уграђени су 1980. године. Постављено је 96 јављача у свим депоима. Нажалост централа и њена контролна табла нису никад били спојени директно са ватрогасном бригадом. Посебан проблем је тај што контролна табла није под назором после завршетка радног времена, викендом и празником.

За време НАТО – бомбардовања 1999. године Архив је био изложен опасности од бомбардовања због рушења сва три моста, Рафинерије и Телевизије Нови Сад а сама Тврђава је била опседнута нашом војском и одатле је деловала наша противваздушна одбрана тако да није тешко замислити у каквим смо условима долазили на посао, (скелом преко Дунава) радили и даноноћно дежурали. Тврђава није била директно изложена ваздушном нападу али је имала колатералну штету као последица бомбардовања околних објеката. Разлупано је око 60 прозора. Од јаких детонација прекиди струје били су чести и дуги што је довело до оштећења уређаја за аутоматску дојаву пожара. Дошло је до оштећења црепова и делимичног оштећења кровне конструкције, до пуцања зидова на неколико места до отпадања креча и малтера, померање из лежишта 4 врата и 4 прозора.

Комисија за процену ратне штете утврдила је да је штета износила 237.500,00 динара или 11.875 US долара. У току 1999. и 2000. године саниране су последице ратне штете. Директних последица по архивску грађу за време бомбардовања није било.