ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ГРАДА НОВОГ САДА
21000 Нови Сад, Филипа Вишњића 2а

 


Канцеларијско пословање и архивска служба у Новом Саду 1914–1954.

У годинама Првог светског рата 1914–1918. већина српских установа је била распуштена и том приликом су њихове архиве биле конфисковане и развучене од тадашњих полицијских и судских власти, а делом и директно уништене од стране аустроугарских војника. Претпоставља се да су тада већим делом биле уништене архиве Српске читаонице, Друштва за народно позориште и Задруге Срба занатлија (остали само протоколи записника)[1].

Након уласка Новог Сада у Краљевину СХС дошло је до извесних промена у вођењу канцеларијског пословања што се одразило и на архивску праксу која је до тада приемњивана. Министарски Савет нове државе је донео Распис о једнообразном и прегледном вршењу државне администрације према којем се од сада у свим државним надлештвима и установама, као и по општинским и самоуправним телима, акта не нумеришу на својој полеђини, већ само и једино стављањем штембиља одмах испод текста и то са леве стране и до самог текста. Текст се имао исписивати преко целе стране а не само преко једне половине, изузев када се ради о доношењу решења. При заснивању једног предмета на почетном акту треба увек да при врху текста са леве стране стоји кратак сиже. Овим мерама је учуњен значајан отклон од аустроугарске праксе канцеларијског пословања[2]. Шаролико вођење администрације је ипак опстало, па је Краљевска банска управа Дунавске бановине – Нови Сад поново донела распис о једнообразном вођењу администрације и хронолошког слагања архиве[3]. Ово привремено решење је остало на снази све до 1931. године када је донет Пословник за опште управне власти[4]. На основу овог пословника се утврђивао начин пословања и руковођења службеним актима и по први пут се дефинише развод и сређивање аката у архиви.

Као градски архивари у периоду између два светска рата поред Ранка Славнића, спомињу се врло кратко време Божа Виловски, да би 20. априла 1934. у звање новог главног градског архивара био уведен Сава Оберкнежевић. За посао архивара тада није постојао државни испит. Статути Магистрата слободног краљевског града од 1908. г. су разликовали архивара од главног архивара. Када је то 1913. године измењено и архивар узет за главног архивара, постављало се питање по ком платном разреду ће архивари бити исплаћивани. Све време између два светска рата, градски архивари се жале на ниску плату. Посебно је био занимљив случај Саве Оберкнежевића, који је на крају доспео и до Управног суда у Београду. Сава Оберкнежевић је службовао у Новом Саду, Бајмоку, Кисачу, Владимировцима, Кулпину, Старом Футогу и Темерину, један је од оснивача и вођа Српског сокола у Новом Саду, а као вођа народне страже је 1918. године оружаном силом држао даноноћне страже, разоружао мађарску полицију и држао мост све до доласке српске војске, радио као државни комесар, али као градски архивар није могао имати већу плату од једног баштована[5].

Право прегледа стања у градској архиви је имао велики бележник. Према једном записнику о прегледу градске архиве од 20. јуна 1928. године велики бележник Јован Лакић констатује : У градској архиви сам пронашао потпун ред без икаквог заостатка у у редовном дневном пословању. Гл. гр. архивар Ранко Славнић врши све дужности које су му одређене градским организационим статутом изузев сређивања старе историјске архиве града, ти се списи налазе делом на тавану градске куће и чије је сређивање издато... Васи Стајићу, професору мушке гимназије у Новом Саду. Констатовао сам да се нису ни до сада посебно водили оригинални документи, основна писма, оригинални уговори града и други важнији документи набројени у т.5 параграфа 243 гр. орг. Статута. Сматрам потребним, да би се ови списи требали скупити и у гр.архиви одвојено држати од осталих списа, а не као што је то до сада било стављено делом међу остала акта, делом пак чувају се у градској благајни[6].

Такозвани „историјски део архиве[7] су сређивали Васа Стајић, Мита Ђорђевић и Димитрије Кириловић. Највећи део текуће и архиве из новијег периода, као и рачуноводствена архива се налазила у соби поред свечане дворане, док је старија архива била смештена на тавану градске куће, у несређеном стању. Након уједињења Новог Сада и Петроварадина 1931. године, старији део архиве Магистрата је пренет у зграду петроварадинског Магистрата, као и део Државне Архиве.

Пре оснивања архива као установа за заштиту архивске грађе једина институција у којој се колико-толико водило рачуна о архиви су били органи управе града. Остале архиве су чуване нестручно и не увек савесно. Стање градске архиве у згради Магистрата је било лоше. Команда варошке Пожарне чете је чак 1924. поднела пријаву Градоначелнику да се мора средити тај неред на тавану и особљу забранити пушење у том простору. Исти захтев је поднет и крајем 1925. пошто архива и даље није сређена а опасност од пожара и даље постоји. Градски архивар Ранко Славнић је 1925. године са својим особљем сређивао архиву у соби која се налазила поред свечане дворане. Поново су Славнић и Јован Лакић, градски сенатор, прегледали таван и установили да су на њему разни списи и књиге разбацани и у највећем нереду. Славнић је као главни градски архивар започео са сређивањем и уочио веома важне документе за Нови Сад, попут Статута из 1748. и сл. Одмах је поднео предлог о наставку сређивања, где је између осталог тражио и хонорар за свој рад пошто је имао остајати и после радног времена, али Савет, осим што је примио на знање предлог није ништа конкретније учинио. Ово пребацивање одговорности је трајало све до 1928. године, када је посао на сређивању добио Васа Стајић. У међувремену је пожар на тавану, на који се стално указивало, заиста и избио децембра 1926. године, и то управо међу старим папирима, али је угашен захваљујући присебности градске пожарне чете. Ранко Славнић поново тражи 1927. да му се одобри шкартирање архивских списа за период 1867. до 1897. године.

Велики жупан из Сомбора је у свом допису из 1926. године упозорио поглаварство да обрати пажњу на документа која садрже податке везане за историју народног ослобођења и уједињења (1908–1918), и да се та грађа не сме уништавати већ брижљиво чувати[8]. Министарство унутрашњих дела је такође преко Великог жупана било проследило допис градском поглаварству да је уочена појава да се старе архиве немилосрдно уништавају и стога оно сугерише „како у тим старим архивама има ствари од велике вредности а научни и национални интереси налажу да се томе уништавању стане на пут, то је Министарству Просвете част замолити да изволите издати наређење, подручним органима којима се забрањује да уништавају из старих архива све док их стручњаци претходно не прегледају”[9]. Уз овај захтев ишло је и наређење да архивар сваког месеца саставља списак свих часописа, стручних листова, дневника и зборника закона и наредби, као и да редовно прегледа бројеве Службених новина, како би о свим важнијим законима и наредбама известио задужене референте. Незадовољан оваквим новим задацима Славнић је затражио још једног радника, али му је Савет одговорио да је правилним распоредом радних задатака могуће испунити све обавезе[10]. Ранко Славнић, као главни градски архивар, је затражио од др. Мите Ђорђевића, код кога се својевремено затекла та архива, да је преда у архиву градског поглаварства. Ђорђевић је одговорио да се архиве Народне управе и Српског народног одбора налазе код Института за сакупљање извора 1908–1918[11]. Из Београда одговорио Станоје Станојевић, у име Института, да је ова грађа сада власништво државе и да се може добити само препис ове грађе и то само у случају оснивања војвођанске архиве, после чега је она постала беспредметна за градски архив.

Димитрије Кириловић је 1926. као управник новоформиране Државне архиве у Новом Саду, затражио од градског Савета да преузме архиву Магистрата слободног краљевског града Новог Сада. „Како нам је познато да се већи део архиве града Новог Сада не налази у подесним просторијама, већ је у недостатку истих смештен на тавану и у подруму Градске куће, и како нема изгледа да ће их скоро имати, то ми је част предложити проширеном градском Савету да изволи донети одлуку да се историјски део архиве града Новог Сада, ту мислимо на сва она акта која су ликвидирана, пренесе у Државну архиву у Новом Саду, где ће се она по стручним прописима средити и чувати, и уједно као драгоцен материјал за историју Војводине учинити приступачним научним радницима.”. Градски Савет је одговорио да не може уважити Кириловићев предлог са обзиром да је већ решено да се Васа Стајић прихвати сређивања тог „такозваног историјског дела архиве и тако учини приступачним и за научно истраживање[12].

Васа Стајић није претерано журио и тек је почетком 1928. понудио своје услуге за које је затражио 15.000 динара. Пошто је требало скинути са тавана архиву и сместити је у једну посебну просторију у подруму градске куће. Стајић даје и оцену те грађе: „многа су акта на тавану делимично иструнула. Ја ћу трули њихов део при првом отварању прочитати и исписати оно што се још може прочитати, пре него што отпадну трули крајеви и тек онда очистити такав акт од прашине и ставити га на његово место. Стараћу се и о набавци мале библиотеке која ће научним радницима олакшати разумевање живота и рада новосадског Магистрата. Молим Сенат да у соби где ће бити смештена Историјска архива подигне полице за протоколе и акта (све једнаке висине 40 цм)...

Ранко Славнић, главни градски архивар, је уложио жалбу на овакво решење тврдећи да у градском статуту нигде нема трага да се сређивање архиве може и сасвим страном човеку поверити , - а особито старе документе за које архивар морално и материјално одговара. Исти посао за који се нуди г. професор Васа Стајић ја ћу га као градски архивар и без икаквог хонорара урадити, јер ми спада у званичну дужност, те би се на тај начин граду уштедило годишње преко десетак хиљада”. Савет града је проучио ове предлоге и нашао да су користни и прихватљиви пошто се као прво скидањем са тавана уклања велика пожарна опасност, друго, драгоцени материјал се спашава од сигурног пропадања и најпосле сређивањем се омогућава приступ научним радницима и може бити од велике користи не само за историју града него и за културну историју целог народа.Период који је требао да сређује Стајић је био до 1880. године док је за период после те године требао да брине главни градски архивар. 29. марта 1928 године Васа Стајић је уведен у дужност чувара историјске архиве Новог Сада. У свом писму од августа 1928. године Стајић указује на недостатак докумената од пре елибертације и тражи да му се исплати за трошкове потребне за путовање у Беч и Загреб ради преписивања тражених докумената што му је савет и одобрио. Стајић је поред Беча и Загреба посетио и архиве у Суботици и Сомбору где ја такође преписивао документе везане за Нови Сад. Како је 1929 године постао директор гимназије у Суботици морао је одступити са места чувара архива Новог Сада, нимало скромно тврдећи како је „средио за научну употребу драгоцену једну архиву о којој ће са поштовањем некада говорити Српска Наука”, и сада тражи разрешницу[13].

У буџету за 1930. годину било је предвиђено да се понуди Мити Ђорђевићу да настави са сређивањем „историјске архиве” што је овај и прихватио. Мита Ђорђевић је започео овај ни мало лак посао и до 1933. је урадио већи део архиве и затражио да се назначи да је привремено без избора постављен за уређење архиве, као стручњак дипломски квалификован за предавање историје у средњој школи. Тада је дошао предлог да се градска архива пренесе у просторији бившег петроварадинског магистрата. Овде је требао бити пресељен тзв. Историјски део архиве, за период 1748–1850. године, док би у дотадашњим просторијама архиве остале само рачунске књиге и део архиве који није потпадао под „историјску архиву”. Поред Ђорђевића за архиву се имао примити и један помоћни радник, као послужитељ у архивским просторијама. На име сређивања архиве Мити Ђорђевићу су исплаћивани хонорари све до 1940. године. 14. марта 1940. године, Поглаварство је отказало службу Ђорђевићу а посао препустио Димитрију Кириловићу, управнику Државне архиве у Новом Саду који је требао овај посао обављати бесплатно. Већ од октобра 1940. Кириловић ипак добија око 580 динара као награду за свој посао.Након спајања Новог Сада и Петроварадина у једно место дошло је до преузимања архиве Петроварадина од 1905. до 1926. године. Том приликом је петроварадински архивар Густав Курбатфински задужен да сву архиву држи под кључем. Књиге протокола из последњих година се имају пренети у градски протокол[14].

Према извештају главног архивара градска архива је била смештена у подруму Градске куће али су те просторије биле нехигијенске и нездраве, те се осећао јак смрад. Јуна 1931. године после јаке кише се излила канализација. Због тога је грађевинско одељење града Новог Сада предложило да се архива и градски протокол иселе из ових просторија[15]. За период 1. јун 1933–31. маја склопљен је уговор којим је Градски савет био закупио од Матице српске простор за смештај архиве на првом спрату зграде на тргу Ослобођења број 2[16]. Током јула је градски протокол и архива пресељен из зграде Матице Српске у зграду Српске православне црквене општине[17].

Тек је након сеобе тзв. „историјског дела грађе” у зграду петроварадинског Магистрата трајније решен проблем смештаја. Од 1933. године део архиве који се односи на период 1748–1880. је пренет у пет просторија зграде петроварадинског магистрата, док су рачунске књиге и део архиве 1881–1927. који се не сматра историјским делом остала у сутерену Градске куће. Мита Ђорђевић предвиђа да ће за одржавање чистоће и помоћи у сређивању архиве бити потребан и један послужитељ. Новембра 1940. године Димитрије Кириловић извештава да се један део архиве налази смештен у Петроварадину. Део те архиве, онај до 1885. није сређен, док је онај за период после 1885. сређен мада му је донекле поремећен поредак, вероватно услед сељења[18].

Мађарске окупационе трупе су ушле у Нови Сад 13. априла 1941. Већ маја 1941. извршена је службена примопредаје архиве пореског одељења Градске управе[19]. У више наврата је констатовано да се се архивирани списи Градског начелства налази у Градској кући, док се историјски део архиве налази у иностранству (!!!) односно у Петроварадину, који је тада припадао НДХ[20]. Због страха од Савезничког бомбардовања 1943. године, сва архива је из Градске куће пресељена у склониште у данашњој Његошевој улици[21]. И током овог рата, као и приликом Првог, окупационе власти су свесно радиле на уништењу грађе српских институција. У згради Петроварадинског Магистрата је била смештена грађа како новосадског Магистрата (годишта старија од 1900.), тако и Државне архиве. Усташке власти су сву архиву иселиле у војно складиште. Пред крај рата су у тим просторијама су били смештени бугарски војници, који су архивску грађу користили за огрев, па је доста грађе и овом приликом страдало.

Након ослобођења доноси се низ правних докумената који се односе на заштиту архивске грађе.

Просветно одељење Војне управе за Банат, Бачку и Барању је већ 11. новембра 1944. године дало упутство окружним народноослодилачким одборима да се команде места постарају поред осталог и за све архиве: државне, црквене, самоуправне, културно-просветних установа и удружења, фашистичких, петоколонашких и окупаторских организација и друго[22]. Комитет националног ослобођења је Југославије је 20. фебруара 1945. године донео Одлуку о заштити и чувању културних споменика и старина, први правни акт нове државе на заштити културних добара. У одлуци се децидирано наводи да сви архиви државних и бивших самоуправних установа потпадају под заштиту државе. Такође се наређује да се зграде у којима се налазе уметнички и научни предмети, старине, архив, библиотеке, музеј и други културни спомениц, не могу се употребити ни у какве друге сврхе[23].

Одлуком Главног извршног одбора Народне скупштине Војводине од 02. 11. 1946. године Војвођанска архива је постала средишна историска архива у Покрајини, са задатком да скупља свој стручни материјал по целој Војводини и послужиће као узор при унутрашњем уређењу свих других сличних установа у погледу поделе материјала, организације рада, инвентара, картотека итд.[24]. Такође је установљено на територији Војводине девет Архивских подручја. Подручја су била састављена од једног већег градског центра и неколико срезова, при чему су респектоване историјско-културне и друштвено економске регионалне целине. Оваква подела на девет архивских подела је постала основ територијалне организације архивске службе у Војводини. Војвођанска архива је поред свог деловања била и ужа установа за срезове Нови Сад, Жабаљ и Бачка Паланка. Задатак архива је овако формулисан: „Градске архиве чуваће првенствено збирке историјски важних, писаних докумената из самог града, а затим ће водити надзор и бригу над свим архивима које би могла имати историјског значаја, а налазе се на њиховом подручју при културним установама, као што су школе и просветна друштва, или су при црквама као књиге рођених, венчаних и умрлих или су при управним јединицама и судовима као деловодник, регистри и други важни списи историске садржине[25] Као велики проблем се појавила чињеница да Архивска подручја немају ни просторије ни стручни кадар. Стога је наређено да се подручјима што пре обезбеде просторијие и именују архивски руководиоци. Први и најважнији посао архивских руководилаца био је да обезбеде све архиве на свом подручју. „Архивски руководилац дужан је да изврши детаљан преглед свих архива и учини све потребно да се спречи даље уништавање архива; да се за сваку архиву, у средишту и у сваком месту подручја, задужи једно лице које ће се старати о безбедности те архиве, да се побрине да свака архива буде смештена на сигурно место (у просторији која је сува, обезбеђена од влаге , пожара, крађе и која се може проветравати), и да не дозволи да се старе архиве ( у целини или деломично) продају у стару хартију без претходног прегледа и оцене има ли у тој грађи докумената историјске вредности.[26] Архивским руководиоцима је посебно скренута пажња да приликом обиласка треба нарочиту пажњу да обрате истраживању, проналажењу и обезбеђивању архива и архивских докумената разних јавних установа и приватних лица, особито из старијег времена као и архивима укинутих државних установа.

Архивска подручја, као почетни облик организоване службе архивске заштите постепено је у току 1948–1950 године еволуирао у претечу данашњих архива – Архивска средишта, чији је задатак био да се на свом подручју пронађу и заштите архиве настале пре Другог светског рата, као и да обрате пажњу на регистратуре основане после ослобођења и да о истима воде евиденцију. Марта 1948. године је издата Наредба о привременом обезбеђивању архиве[27]. На основу ове Наредбе је дефинисано да се под архивима друштава, удружења и других правних лица,као и појединаца подразумевају се архиве просветних, научних, културних, музичких, певачких и других уметничких друштава и сл.; архиве задруга, трговачких, занатлијских и других сталешких удружења, банака, предузећа, творница, архиве властелинстава; архиве и списи појединих истакнутих личности и сл. У члану 7. ове наредбе забрањује се свако уништавање, пресељавање из места у место, отуђење, као и одабирање архива или појединих њихових списа без претходног одобрења надлежног Државног архива. Исте године је основано Архивско средиште у Новом Саду. Средиште је функционисало под управом Предрага Клицина, који је био и једини запослени. Надлежност седишта није била само територија среза Новог Сада већ и срезова Жабаљ и Бачка Паланка. Архивско средиште је почело са радом тек 1950. године. Делатност је била ограничена услед недостатка просторија. Још и 1952. године се у једном извештају констатује „да питање службених просторија за ову архиву још није решено[28]. Оно је успело да заштити део архива у граду: Трговинско занатске коморе, Новосадске берзе, Трговачко обртне, Југословенске и Српске банке, Српске православне општине итд. Евидентирано је у то доба око четири тоне архивске грађе. Та грађа је прегледавана и одвајано је оно што је могло бити од значаја за истраживање.

У Новом Саду је постојала, поред ова два архива још и Задружна архива Војводине, док је Матица Српска поседовала велику збирку разноврсне архивске грађе. У просторијама архиве НОО Новог Сада постојала је грађа од 1901. године, сређена по фасциклама.

Доношењем савезног Општег закона о државним архивима[29] и републичког Закона о државним архивима[30] регулишу се многа питања, како у погледу заштите архивске грађе тако и у погледу организације и делатности архивских установа. Нарочито је разрађено поглавље о заштити, прибирању и чувању архивског материјала (чланови 11–29), као одељак „Делатност државних архива и коришћење историско-архивског материјала”(чл. 30–40). Овим законима је дата потпуна правна основа за прерастање архивских средишта у градске државне архиве. Међутим, због лошег тумачења и примена поменутих закона и упутстава, током 1951. године је дошло до масовне појаве уништавања архивске грађе и регистратурског материјала. Размере тог уништавања су биле толике да је морала интервенисати и сама Влада ФНРЈ доношењем Решења о чувању архивског материјала[31], којим је стављено у дужност надлештвима, установама и предузећима, задружним и друштвеним организацијама да предузме све мере да се спречи уништавање архивског материјала, а Савет за науку и културу ФНРЈ је донео „Упутство о прикупљању, чувању и повременом шкартирању архивског материјала”[32].

Закон о државним архивима је предвидео да се истовремено са доношењем решења о оснивању градских државних архива, мора одредити и подручје рада сваке градске државне архиве. Зато ће Главни извршни одбор Народне скупштине Аутономне покрајине Војводине затражити од Градских народних одбора да са предлогом о оснивању архива, устовремено утврде и подручје рада.

Прерастање архивских средишта у градске државне архиве је и поред постојања правних основа текло споро. Крајем 1951. године само је архивско седиште у Панчеву добило име Градска државна архива Панчево. Председник за просвету и културу ГНО-а Нови Сад је на ВИИ редовном заседању Скупштине НО Нови Сад подне предлог да се сходно члану 3. закона о државним архивама у Новом саду оснује Градска државна архива. То је образложио указивањем потребе да се „на територији града, а тако исто и на територији Јужне Бачке, као и северрног Срема налази богати историјски материјал који би се могао средити и користити за потребе научног рада”. Скупштина је донела решење да се жели основати у Новом Саду Градска државна архива и на основу тог решења Савет за просвету и културу ГНО је затражио сагласност Владе НРС[33]. Тек 1954. године настаје Државни архив новосадског среза.


[1] Т.М. (Трива Милитар), О новосадским архивима, Научни зборник Матице српске, серија друштвених наука 1/1950, 291

[2] Јосиф Кукуров, Канцеларијско пословање, Нови Сад 1995, 27

[3] ИАНС, Ф.150 (Градско поглаварство Нови Сад) 11135/1930

[4] Службене новине Краљевине Југославије, 270/1931

[5] ИАНС,ф.150, 67045/1938

[6] ИАНС; ф.150, 6481/1934

[7] Појам „историјски део архиве” се у то доба не односи на данашњи појам фонда Магистрата слободног краљевског града Новог Сада (1748 – 1918) већ се као гранична година узима 1880., понекад и 1861.

[8] ИАНС, ф.150, 6481/1934

[9] ИАНС, ф.150, 17798/1926

[10] ИАНС, ф.150, 35236/1926

[11] ИАНС, ф.150, 17448/1926

[12] ИАНС; ф.150, 48360/1926

[13] ИАНС; ф.150, 56198/1929

[14] ИАНС, ф.150, 20844/1930

[15] ИАНС,ф.150, (техничко одељење, 259/32)

[16] ИАНС, ф.150, 29285/1934

[17] ИАНС, ф.150, 53472/1934

[18] ИАНС, ф.150, 23457/1941

[19] ИАНС, ф. 228, 24244/1941

[20] ИАНС, ф.259, 28505/1942, 30886/1944

[21] ИАНС, ф. 259, 28733/1943

[22] Тридесет година развоја архивске службе Социјалистичке републике Србије, развој архивске службе у САП Војводини, (обрадио Средоје Лалић), Сремски Карловци, 1975, 2 (у даљем тексту: Тридесет година развоја архивске службе)

[23] Службени лист ДФЈ 10/1945

[24] Тридесет година развоја архивске службе, 5

[25] исто, 6–7

[26] исто, 8

[27] Службени лист ФНРЈ бр. 25/1948

[28] С. Давидовић, Рад у војвођанским архивима, Архивист, св. 2/1952, 89

[29] Службени лист ФНРЈ 12/1950

[30] Службени гласник НР Србије 4/1951

[31] Службени лист ФНРЈ, 8/1952

[32] Никола Шкеровић, Организација архивске службе, Архивист, св. 2/1952, 7

[33] ИАНС, ф.313 (ГНО Нови Сад), 2157/1952