ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ГРАДА НОВОГ САДА
21000 Нови Сад, Филипа Вишњића 2а

 


Канцеларијско пословање и архивска служба у Новом Саду
од 1748. до 1914. године

Царица Марија Терезија је 1. фебруара 1748.године издала Повељу о проглашењу Петроварадинског шанца за слободан и краљевски град који је добио име Нови Сад. У тачки 6. Повеље је прецизирано да: „уступамо и допуштамо општинству ове нове наше слободне краљевске вароши да преко заступника грађанских као и друге слободне краљевске вароши наше слободно себи бира варошког бирова и 12 сенатора за свој Магистрат, а осим тога и друге варошке чиновнике и слуге без разлике вере само од католика и грчког сједињеног и несједињеног обреда за то способне и згодне”[1].

Исте године, 23. марта, донет је и Статут слободног и краљевског града Новог Сада у коме се, између осталог, у тачки 14. прецизира да: „ради доброг уређења, да се записници ове вароши и друга акта, тачно сачине и уреде, зато се племенитом Магистрату озбиљно заповеда, да марљиво настојање и пажњу има, да се записници Сената чисто сачине и шта више, ко је председавајући, ко су присутни, каква се материја, или молбе појавиле, шта је о њима посебно било закључено, какве су такође комисије, од овог, или оног Сената послате и какав је о томе извештај учињен, о свему тачно и верно, од стране бележника вароши, да се протоколише, сви посебни закључци Сената у рапуларе[2] верно и истинито да се уведу, на крају сваке седнице Магистрата јавно да се прочитају, затим, уредивши у књигу протокола чисто описани да се унесу, као и слични записници да се сваке године увежу и тако за будуће управљање да се чувају;”. У тачки 15. се даље регулише да „се сва акта и дела, исто тако милостиве наредбе и резолуције краљевске, које се статуса слободне и краљевске вароши тичу, друге године по реду у архиву положе, као и у регистар уреде се и посебном ковчегу сигурно чувају, да се садржај њихов, или регистар у одвојену књигу повезано и уредно по алфабетном реду унесе, да би лакше кад потреба буде, без напора при руци могли имати, кључеви од архива, један код господина судије, други пак код бележника да се чувају”[3]

Од када је извршена прва инстаурација Магистрата слободног краљевског Града Новог Сада, 15. марта 1748 године, Магистрат чине судија и 12 сенатора. Већ при инстаурацији, Сенату је стављен на расположење већи број чиновника[4]. Судија, сенатор и варошки чиновници су бирани искључиво од грађана католичке и православне вере, „без разлике у вери само да имају дотичну квалификацију”[5].

У статутарним одредбама као највиши градски органи наводе се поглаварство, изабрана општина и спољни сенат. Међу њима, свакако је најзначајније градско поглаварство (Магистрат). Поглаварство, као што је већ речено, чини тринаест сенатора о којих један обавља дужност судије. Изабрану општину сачињавало је 60 доживотно изабраних грађана, који су представљали грађанство. Као засебан орган се помиње и спољни сенат, који чини 25 особа, који су гласањем одређени из реда изабраног грађанства.

Поред колективних, град има и своје инокосне органе. Поред судије, Статут помиње и народног трибуна који је био на челу изабране општине. Он је биран на годину дана и био је нека врста посредника између поглаварства и изабраног грађанства[6]. Осим њега, најужој градској власти припадали су и градски капетан који је био на челу градског редарства и градски начелник који се старао о економским пословима поглаварства. Оба су истовремено били и сенатори. Градски начелник је уведен као засебан орган тек дуго након доношења Статута, у Новом Саду 1788[7].

У Новом Саду је постојао и један број чиновника и помоћног особља који су обављали различите послове. Најважнији чиновници су били бележник, комораш и перцептор. Поред њих у граду је било и других чиновника. Међу њима су најважнији градски фишкал, грунтовничар, сирочадски отац, надзорник пијаце и мерник. У зависноси од обима послова, неки инокосни чиновници су имали и своје помоћнике. Нпр. бележник је имао подбележника, градски адвокат свог помоћника итд.

Градско чиновништво нижег ранга је, у складу са друштвеним развојем Града, било у сталном порасту. Важнији градски чиновници били су архивар, писар, запрималац списа, деловођа, отправник списа итд[8].

Почеци канцеларијског пословања и послови архиве у Новом Саду управо су и везани за обавезе појединих чиновника који чине субалтерно чиновништво Магистрата. Чиновнике Магистрата који су били задужени за административне послове у Магистрату у то време су чинили: велики бележник, подбележник, протоколиста, отправник, архивар, варошки фишкал, подфишкал и књиговођа[9].

Главни бележник је формално полагао заклетву „да ће бележити све закључке Магистрата, да ће своје белешке на крају заседања, ради аутентификације, прочитати и одобрене их уносити у протокол; оно што према протоколу буде требало, експедираће, тајну закључака чувати; прописно сређена, чуваће сва акта у архиву и никоме их неће издавати без знања и одобрења Сената”[10]. Само место бележника у то време било је веома цењено, што се види и по томе да је оно доносило исто толоко годишње форинти колико и служба сенатора[11]. Први бележник Магистрата био је дотле привремени бележник Миклош Барањи. Након њега ову функцију врши Антал Нађ[12], па опет Миклош Барањи. После његове смрти 1768.г. Намесничко веће обавештава Магистрат да је на његово место постављен Иштван Чонка[13]. Око 1770. градски бележник је опет поменути Антал Нађ[14], да би након њега, 1782. главни бележник постао Руди Франц. Од 1790. у овој служби је Јозеф Пауз.

Први Србин, велики бележник у Новом Саду био је Павел Рашковић, након њега још исте године дужност главног бележника предата је адвокату Симеону Радишићу јер је Рашковић без знања Магистрата отишао (побегао) у Београд. Приликом рестаурације Магистрата 1835. за великог бележника изабран је Сигисмунд Хубер. Приликом последње рестаурације пре Буне, 1843. за великог бележника је изабран Каспар Херман, иначе адвокат. Године 1849. у порушеном и спаљеном Новом Саду, мађари су обновили свој Магистрат. Тада је за великог бележника изабран Карољ Ташнер. Након што је у августу 1849. царска војска ушла у Нови Сад, велики жупан Исидор Николић именовао је новог градоначелника Павла Јовановића (Змајевог оца) након чега је обновљена скоро чисто српска грађанска власт у Новом Саду. Исте године после оставке великог бележника Павла Радовановића на ово место је изабран Александар Георгијевић, дугогодишњи чиновник Магистрата. После Буне ту ће службу вршити и познате личности и књижевници: Јаков Игњатовић, Лаза Костић, Коста Трифковић и Илија Вучетић[15].

Други од чиновника у чији је делокруг рада улазило оно што ми данас називамо канцеларијским пословањем био је и подбележник (виценотариус) чија је плата била око 100 форинти годишње. Први подбележник, 1748 у Новом Саду био је Аврам Рашковић. Међутим, убрзо ово место бива упражњено (изгледа да је Рашковић отишао у Сомбор за сенатора), па великом бележнику бивају додељена два писара од којих је један био Михајло Адамовић. Од 1790. подбележник у Магистрату је Константин Дука. Приликом рестаурације Магистрата 1793, на место подбележника изабран је Јован Миливојин. а од 1812 адвокат Теодор Радонић. Након њега подбележник је од 1818. Павле Шилић па Павле Поповић. Од 1831 за подбележника је изабран Михајло Николић. Од 1843. године подбележнику је додат и други подбележник и та дужност бива додељена Александру Костићу. Кратко време 1848, други подбележник биће наш познати књижевник Јаков Игњатовић. Међутим, убрзо после тога, исте године, комесар Сенткираљи прима на његово место Радовановића „пошто се други подбележник Новог Сада држи у Карловцима ухапшен”. После Буне ову службу вршиће једно кратко време од 20. марта до 11. новембра 1861. Јован Јовановић Змај, а касније и Коста Трифковић, Миша Димитријевић и Илија Вучетић[16].

Записници са седница Магистрата вођени су у почетку на латинском језику да би 1786 протоколи већ били вођени на немачком језику. Од 1790.г. у Новом Саду је опет заведен латински протокол Магистратских заседања. Након револуционарних догађаја 1848.г. од 1849 г. Записници Магистрата воде се на српском језику. Рестаурационим декретом од 20. фебруара 1852.г. Срби добијају поред функције градског начелника и нека друга чиновничка места, место првог бележника, протоколисте и експедитора (отац Косте Трифковића) као и место архивара. Истим декретом чиновницима је дозвољено да Магистрату реферишу на свим у језицима који су у употреби у Новом Саду, а да се записници Магистрата воде на језику на коме је неки предмет поднесен. Међутим, већ у првој половини 1852.г. српски језик је нестао са заседања Магистата, заменио га је немачки, да би се поново вратио после 1860.г. у време када је једно краће време, као што је већ речено, записнике са седница водио Јован Јовановић Змај. Када је Светозар Милетић 1861. дошао на чело Магистрата као градски начелник, Статутом од 19. јуна 1861.г. Магистрат је одредио српски језик као званични језик и то не само у унутрашњим пословима него и у дописивању са себи равним, па и са претпостављеним властима. Убрзо након тога, 1861. године Милетић је суспендован са места начелника, а 22. маја 1862.г. Намесништво доноси наредбу „да се путни листови, вандровске и службене књиге за Мађарску само на мађарском, иначе за друге земље на мађарском и немецком језику издају”[17]. Приликом следеће слободне рестаурације новосадског Магистрата 1867.г. Милетић опет бива изабран за начелника, а Лаза Костић за главног бележника. Опет се као језик записника уводи српски, али то изазива оштру реакцију од стране министарства које почетком 1868 г. „пети пут обавешћује општинство ове вароши и налаже да се записници главни скупштина подносе у верном мађарском тексту”[18] и прети да ће употребити строжије мере ако се општинство томе налогу не прилагоди. Овај проблем ће, за неко време, бити решен Законом о равноправности народности донетим 1869.г. На основу члана 2. овог Закона општинство је закључило „да се на основу закона поред државног и званичног језика србски језик и даље као скупштински такође аутентичан записнички језик задржи”[19]. Министарство унутрашњих послова Угарске 1874.г. доноси наредбу да Магистрат и у унутрашњем пословању употребљава мађарски језик, али скупштина на предлог Стевана Брановачког обуставља извршавање овог наређења и моли министра „да дозволи српско званичење чиновницима који мађарски не знају”[20]. Оваква дозвола није добијена па се од 1885 сви списи Магистрата воде на мађарском језику.

Архива Магистрата

С обзиром да је Магистрат од почетка па све до 1869. године вршио и судску функцију у Новом Саду, постојала је објективна потреба да се успостави добро организована и сређена архива. У другој половини XВИИИ века било је донето неколико прописа из ове области. Тако, наредбом Таверникалног суда из 1769. која је достављена свим мунципијама, утврђене су обавезе и прописан начин вођења судских списа (архиве[21]). Расписом Намесничког већа од 1771. г. је утврђен начин обликовања службених писама вишој инстанци као и њихово обавезно завођење у архиву[22]. 1777. г. Намесничко веће својим расписом налаже да бележници редовно сваке године депонују списе из архиве у регистре[23]. 1785. г. Намесничко веће објављује правила за вођење записника и архиве, наводећи да архиву може водити само погодна особа, након полагања заклетве, коју предаје Великом бележнику, пошто сачини регеста, уз изјаву да јамчи за све написано[24]. Краљевски судбени сто у Будиму доставља 1790. Уредбу Магистрату о оснивању архива и начину чувања одређених судских и административних докумената[25]. Исте године, Бачки субалтерни суд доставља извештај Угарској дворској канцеларији у Бечу о пропустима Магистрата Новог Сада при вођењу сирочадских и оставинских евиденција, као и при вођењу архиве. Нешто касније, исте године, председник Жупанијског суда доставља примедбе Магистрату на вођење парница и архиве, која је у несређеном стању, без спискова аката по годинама. Тим поводом Магистрат даје одговор да је комесар Латиновић 1784. г. поставио архивара који је већ тада „затекао несређено стање и много списа је било изгубљено”[26].

Као први варошки архивар, у списима Магистрата спомиње се Василије Поповић који је на ово место постављен 28. јула 1786.г., приликом рестаурације Магистрата. Када је Василије Поповић 1790.г. изабран за сенатора, на место архивара је изабран Јован Кодеоци. Од 1792. место архивара заузима Игнац Ствертецки. Приликом рестаурације Магистрата 1. јула 1793. за градског архива изабран је Димитрије Зделаровић[27] а након њега Јанош Бартал. Некако у то време записници Магистрата из 1748/1749. нестају, а у истрази која је тим поводом спроведена архивар Јанош Бартал кривицу за њихов нестанак пребацује на задужене за архиву актуара Винклера и акцесисту Боханског[28]. После Бартала градски архивар постаје Јосип Бокрош[29]. Након њега за градског архивара се одређује Јован Кодеоци[30].

Магистрат 1798. доноси један закључак који се тиче архиве а односи се на забрану градском архивару да никоме од приватних лица не сме издати извод из записника Магистрата, без знања одговорних Магистратских лица[31]. Из списа Магистрата из 1799. види се да је те године формирана посебна комисија која је извршила преглед варошке архиве и утврдила да је она несређена и поводом тога приложила изјаву архивара[32]. На то је Магистрат одговорио саветнику и администратору у Сомбору да постоје потешкоће у архивској служби, али моли да се досадашњи архивар још задржи на досадашњем послу „па макар је и слаб”[33]. Од 1801. градски архивар је Франц Дејмек[34].

После Дејмека варошки архивар, 1814 постаје Игнац Ствертецки[35].. Интересантна је и наредба Намесничког већа из 1815.г. којом се забрањује „гомилање разних приватних и службениох списа у шкрињама бележника, без увођења у протоколе, већ да се акти морају уредно евидентирати у чувати у архиви.”[36] Зато 1816.г. Намесничко веће налаже да се набаве веће фасцикле за одлагање списа у архиву[37]. Исте године градски архивар постаје Јован Милашевић[38]. Године 1823. у списима се помиње као градски архивар Јован Јовановић (Змајев деда[39]). Након тога градски архивар је Франц Ланг[40].

Проблеми се и даље јављају скоро стално у раду архиве. Долази и до ситуација да се чиновници међусобно оптужују због нестанка документа па тако нпр. 1836. градски подбележник Константин Николић тражи од Магистрата да се испита и докаже његова невиност јер га је Јован Гвоздановић оптужио да је покрао документа из архиве[41]. 1846. године оперативна архива Градског подфишкалата је неовлашћено пренета у Врбас[42]. За време револуционарних догађаја у Новом Саду 1849 године, архива Магистрата која је била смештена у једној кући у Футошкој улици, бива делимично оштећена у пожару[43]. За време ових догађаја изгорео је и архив Бачке епархије у коме су се налазили многи значајни документи за историју Петроварадинског шанца. Изгледа да је после бомбардовања оно што је од архиве града преостало привремено пребачено у Петроварадин јер се у једном акту Магистрата помиње да се архива још увек налази у Петроварадину али да се тражени предмет не може пронаћи јер је градска архива оштећена и растурена[44]. Поводом тога у једном извештају сенатора Франца Ланга, каже се да је немогуће пронаћи тражени тестамент све док се „градска архива не среди”[45]. У то време градски архивар постаје бивши сенатор Петар Дожић[46]. Да архивари у то време нису били баш преплаћени за свој посао говори нам и допис Великог жупана Исидора Николића из Сомбора Магистрату из 1851.г. да није забрањено службеницима да раде и неке друге послове како би допунили своје приходе (као што је случај са архиваром Дожићем), али да то не сме бити посао због кога би трепела служба[47]. Следеће, 1852.г. у Магистрату се покушава изнаћи решење за премештај архиве у погодније просторије и она се сели у кућу Видуловића уз годишњи најам од 300 форинти. Видуловић се обавезује да ће просторије где је архив одвојити од осталих локала и да ће „у ту сврху пробити нова врата”[48]. Исте године градоначелник Новог Сада обавештава Магистрат да је извршена „овера дупликата свих матичних књига верских заједница у граду те да су исте предате Магистрату.”[49]

У то време, због догађаја који су се десили за време Буне, и архиви у другим местима у околини Новог Сада били су оштећени и уништени. Тако у једном допису Среског комесаријата у Кули који је упућен Магистрату Новог Сада тражи се особа која би уз одређену накнаду средила тамошњу архиву. Магистрат је одговорио да се „таква особа не може наћи” у Новом Саду[50].

Веома важна промена извршена је 1850.г. када се у слободним краљевским градовима врши одвајање судске од административне власти. Магистрат више нема судију на свом челу, него начелника, те нема више судску власт а ни грунтовно звање. Тиме је смањена потреба за одређеним бројем чиновника у Магистрату. Тада значајан број чиновника напушта Магистрат и прелази у службу у Обласном суду у Новом Саду који организује Јован Хаџић-Светић[51]. Идуће, 1851. г., сви судски списи из градске архиве су пренети из у просторије Царско краљевског обласног суда по наредби Земаљске управе за жупанију Бачку. Ту су настали прилично велики проблеми јер је из несређене градске архиве требало издвојити судске списе за шта је дати рок од неколико месеци био прекратак, поготово што је требало поново спојити све предмете из 1835-1850, а предложено је и коричење записника са седница Магистрата. Изгледа да је Петар Дожић то ипак успео јер Магистрат даје налог да да му се исплати једна „дијурна” у сребру на име обављеног посла у корист Градског суда[52]. Те године Велики жупан из Сомбора наређује и да свештеници свих вероисповести морају матичне књиге водити у два примерка, један примерак предати на крају сваке године у архиву Магистрата, из које је забрањено давање података, сем ако је она код свештеника уништена[53]. Интересантно је да се у то време у списима Магистрата на српском, архива почиње помињати под називом: „писмохранилница”[54]. Архива је из Петроварадина 1852. г. пребачена у зграду Католичке црквене општине, која је остала неоштећена у пожару. . Те године привремено је на место градског архивара постављен Александар Шевић[55] но он убрзо подноси оставку те Магистрат тражи дозволу од Управе за Српско Војводство и Тамишки Банат у Темишвару да се на то место постави подбележник Јован Милашевић који је и раније вршио ту дужност. Дозвола је убрзо добијена те Милашевић постаје градски архивар. Но на том месту остаје само до 1854. када је умро. Један део архиве налази се и код адвоката Петра Бале, заступника месне немачке општине, коме Магистрат дугује 750 форинти за заостали дуг на име закупнине и он захтева да се архива исели из његових просторија[56]. Привремено функцију градског архивара, до избора новог, преузима након Милашевићеве срмти Карло Рат и за то добија накнаду од 300 форинти[57]. Из преписке Окружног начелства са Магистратом видимо да још ни 1855 г. Нису архивски списи који се налазе у варошкој архиви пребачени у Окружни суд и због тога градски начелник кажњава варошког капетана Грегуша, који је додуше поднео захтев да буде ослобођен ове обавезе, и налаже се да то учини градски архивар Карло Рат[58]. Интересантан је податак да 1872.г. министарство унутрашњих послова обавештава Магистрат да ће Миклош Франкл, члан академије наука, а нешто касније и Пешти Фриђеш обићи архиве градских и жупанијских управа, пошто истражује прошлост Угарске, „те се моле Магистрати да им архива буде што сређенија”[59]. Градски архивар приликом рестаурације Магистрата 1868.г. постаје Стеван Костић[60]. У то време архива Магистрата је држана на тавану (Магистрата) па 1874. Стеван Костић подноси један извештај о прегледу ових списа[61]. Костић, такође, моли Магистрат да га награди за спашавање градске архиве за време велике поплаве 1876[62]. Магистрат се одазвао молби те га награђује са 50 форинти за уредно сређену архиву[63]. Следеће 1877.г. из списа Магистрата видимо да се јављају и први истраживачи прошлости Новог Сада, јер Ђорђе Рајковић моли да му се одобри истраживање у архиви града ради писања монографије о Новом Саду[64]. Исте године евиденцију о умрлим особама, по наредби министарства унутрашњих послова, варошки капетан преноси на градског архивара Костића[65]. Након тога овај квартално доставља Магистрату извештаје о умрлим особама. Правилник који 1879.г. министарство унутрашњих послова доставља Магистрату Новог Сада регулише питања издавања преписа из архива на захтев странке и одређује таксе на издата документа[66]. Иначе у то време стање у архивима контролисало је министарство унутрашњих послова и оно често тражи податке о стању архива и архивске грађе у градовима на територији Угарске[67]. Последице поплаве још увек су присутне, па се 1882.г. један њен део налази у магацину извесног Јована Димића, те архивар Костић моли да се пребаци одатле на безбедније место[68]. Прва упутства о начину шкартирања архивске грађе министарство унутрашњих послова доставља Магистрату 1884. г.[69] Стеван Костић, градски архивар умире 1892.г. а на његово место Велики жупан Новог Сада поставља привремено Шандора Ковача, варошког протоколисту. Убрзо након тога, исте године, Велики жупан Новог Сада на место градског архивара поставља Роберта Профуму[70], а 1913. за градског архивара именује др. Кароља Кунгла[71].


ИЗВОРИ

  1. Историјски архив у Новом Саду, Фонд Магистрата слободног и краљевског града Новог Сада 1748-1918, картице аналитичког инвентара унете у рачунар;
  2. Магистрат слободног краљевског града Новог Сада (1748 - 1790), аналитички инвентар, (аутори: Гаврић Добринка, Томин-Рамадански Драгиња, Валрабенштајн Јован);
  3. Магистрат слободног краљевског града Новог Сада (1790-1810),аналитички инвентар, (аутори: Гаврић Добринка, Валрабенштајн Јован);
  4. Магистрат слободног граљевског града Новог Сада (1831-1850),аналитички инвентар, (аутори: Караба Јован, Јелић Томислава)
  5. Магистрат слободног краљевског града Новог Сада (1851-1860), аналитички инвентар,(аутори: Јелић Томислава, Валрабенштајн Јован, Караба Јован)
  6. Магистрат слободног краљевског града Новог Сада (1867-1890), аналитички инвентар, (аутор: Караба Јован);
  7. Магистрат слободног краљевског града Новог Сада (1891-1910), аналитички инвентар, (аутор: Караба Јован);
  8. Магистрат слободног краљевског града Новог Сада (1911-1918), аналитички инвентар, (аутор: Караба Јован);

ЛИТЕРАТУРА

  1. Мелхиор Ердујхељи, Историја Новог Сада, Нови Сад, 1894
  2. Васа Стајић, Нови Сад, његов Магистрат и културна прегнућа новосадских Срба, Гласник историјског друштва у Новом Саду, 1933, свеска 14 и 15
  3. Поповић Душан, Статут краљевске и слободне вароши Новог Сада из 1748., Гласник историјског друштва у Новом Саду, 1933, свеска 6.
  4. Васа Стајић, Грађа за политичку историју Новог Сада, Нови Сад, 1951
  5. Поповић Душан, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века, Београд, 1952.
  6. Славен Бачић, Из прошлости грдског права Новог Сада, Сомбора и Суботице, Суботица 1998

[1] Мелхиор Ердујхељи, Историја Новог Сада, Нови Сад, 1894, стр. 450

[2] Дневне протоколе

[3] Фонд Магистрата слободног и краљевског града Новог Сада, (у даљем тексту Ф.1.) Фасц. 1 Суб Х/1748.

[4] Васа Стајић, Нови Сад, његов магистрат и културна прегнућа новосадских Срба, Гласник историјског друштва у Новом Саду, свеска 14 и 15, стр. 14.

[5] Ердујхељи, нав. Дело стр. 199.

[6] Васа Стајић, Грађа за политичку историју Новог Сада, Нови Сад, 1951. стр. 158, 168,170.

[7] Васа Стајић, Грађа за политичку историју..., стр. 106, 108-110, 151-152.

[8] Славен Бачић, Из прошлости грдског права Новог Сада, Сомбора и Суботице, Суботица 1998, стр. 100 и 101.

[9] Ердујхељи, нав. Дело стр. 200.

[10] Ф.1. Суб. X/1748

[11] Ф.1. Фасц. 2. Суб. М/1748

[12] Ф.1. Суб. /1748

[13] Ф.1. Фасц. 2 Суб. Т /1768

[14] Ф.1. Фасц. 10 Суб. Р/1770.

[15] Васа Стајић, Нови Сад, његов магистрат...., стр.16.

[16] Васа Стајић, нав дело, стр.16.

[17] Васа Стајић, нав. дело, стр. 84.

[18] Васа Стајић, нав. дело, стр. 86.

[19] Васа Стајић, нав. дело, стр. 86.

[20] Васа Стајић, нав. дело, стр. 97.

[21] Ф.1. Суб. 24 II 1769.

[22] Ф.1. Суб. 24 II 1771.

[23] Ф.1. Фасц. 1. Суб Ц/1769.

[24] Ф.1. Фасц. 9. Суб Б/1785.

[25] Ф.1. Фасц. 17. Суб Н/1790

[26] Ф.1. Фасц. 1 Суб. 3 I/1790

[27] Ф.1. Фасц. 1. Суб 75/1793.

[28] Ф.1. Фасц. 44. Суб. Д/1790.

[29] Ф.1. Фасц. 10. Суб 2131/1798.

[30] Ф.1. Фасц. З. Суб 03.01./1793.

[31] Ф.1. Фасц. З. Суб 17. VII/1798.

[32] Ф.1. Фасц. 4. Суб 626/1799.

[33] Ф.1. Фасц. 2. Суб 2088/1801.

[34] Ф.1. Фасц. З. Суб 23.03./1801.

[35] Ф.1. Фасц. 7. Суб 1853/1815.

[36] Ф.1. Фасц. 1. Суб Ц/1815.

[37] Ф.1. Суб 20. VIII/1816.

[38] Ф.1. Суб 18. VI/1816.

[39] Ф.1. Суб 24. XI/1823.

[40] Ф.1. Суб 1.XII/1824.

[41] Ф.1. Суб 24.VIII/1836.

[42] Ф.1. Суб 3033/1836.

[43] Ф.1. Суб 698/1851.

[44] Ф.1. Суб 16. I /1850., Ф.1. Суб 1741/1850.

[45] Ф.1. Суб 1785/1850.

[46] Ф.1. Суб 1. III/1851.

[47] Ф.1. Суб 92/1851.

[48] Ф.1. Суб 2342/1852.

[49] Ф.1. Суб 351/1851.

[50] Ф.1. Суб 1468/1852.

[51] Васа Стајић, нав. дело стр. 75.

[52] Ф.1. Суб 1901/1851.

[53] Ф.1. Суб 1776/1851.

[54] Ф.1. Фасц. 12. Суб 460/1849.

[55] Ф.1. Суб 577/1852.

[56] Ф.1. Суб 174 Р/1854.

[57] Ф.1. Суб 178 Р/1854.

[58] Ф.1. Суб 2560/1855.

[59] Ф.1. Суб. 1621/1872., Ф.1. Суб. 2597/1872

[60] Ф.1. Суб 1663/1869.

[61] Ф.1. Суб. 1901/1874

[62] Ф.1. Суб. 1962/1876

[63] Ф.1. Суб. 8. V /1876

[64] Ф.1. Суб. 7559/1877

[65] Ф.1. Суб. 15. V 1877

[66] Ф.1. Суб. 601/1879

[67] Ф.1. Суб. 5429/1880

[68] Ф.1. Суб. 8342/1882

[69] Ф.1. Суб. 5795/1884

[70] Ф.1. Суб. 6926/1892

[71] Ф.1. Суб. 13429/1913